Balkan-Handball.com

"U skok – Ne u korake!" (Srbija na SP!)

Ne volimo onu narodnu-brutalnu da se "prvi mačiči se u vodu bacaju", ali smo pristalice mišljenja da analize trebaju da pričekaju, dok se adrenalin ne vrati na dozvoljenu meru. Tako ćemo i mi, sa kakvom-takvom, vremenskom distancom, pokušati da prođemo kroz ono što smo videli u Hrvatskoj, pogledamo u budućnost i odgovorimo na ona pitanja koja stalno čujemo u kontaktu sa ljudima iz rukometa i običnim svetom…

USPEH ILI NE?

 Igrajući posle tri godine na velikom takmičenju, reprezentacija Srbije je na Svetskom prvenstvu ostvarila uspeh. Osmo mesto nije medalja, kao što bi svi voleli da bude, ali je daleko od lošeg rezultata. Ono što može da smeta ljudima koji su nezasiti, kao i rukometnim ljudima, koji su verovali u potencijal ove selekcije, jesu utakmice sa renomiranim selekcijama (Danska, Nemačka), koje su nagovestile da ovakva Srbija može da pobedi svakoga! Početna opreznost i tihi defetizam u kontaktu sa medijima, bili su smanjivanje pritiska, ali toga na narednim takmičenjima mora da bude manje. Naravno, „u svaki meč ozbiljno i maksimalno“ je uvek prihvatljiva floskula, koju ćemo slušati i na dalje, ali individualni kvalitet svakog „Orla“ mora da se poštuje, ako želimo da se to vidi na terenu.  Nije ova Srbija od juče. Većina tih momaka ima visok rejting u klupskom rukometu i daleko od toga da su nepoznanica rukometnoj Evropi. Da ne bude naknadna pamet, o tome Balkan-Handball.com piše već dve godine, slaveći njihove uspehe u evropskim okvirima.  Po individualnom kvalitetu, zdravi i kompletni, oni su u samom vrhu. Naravno, o komponenti iskustva i „broja nastupa“ opširnije ćemo govoriti u nastavku. Postoji teza da je ta ušuškanost ambicija i dovela do toga da se padne u trenucima, kada je već i polufinale bilo vidljivo. Srbija je pred meč sa Poljacima imala gotovo izvesno situaciju da sa dve pobede (Poljska i Makedonija) ide u polufinale. A, onda je usledio pad…

Ako srpski „come back“ upoređujemo sa drugima, onda da kažemo da su se Šveđani, posle duže pauze od naše, vratili prošle godine na veliku scenu i bili peti u Evropi, pa sada, sedmi na svetu. Slovaci su deseti, Makedonci jedanaesti. Sve ove selekcije-debitanti su svoje rezultate proglasile uspehom. U skladu sa džepovima razmišljanja, možemo reći da je nekada kontinuitet takmičenja ništavan, ako nema kvaliteta. Tu pre svega mislimo na Afrikance, Egipćane i Tunižane, pa Ruse…

O MLADOSTI I (NE)ISKUSTVU

Treba razbiti famu da je srpska reprezentacija mlada. Ako se pogleda prosećna starost svih reprezentacija, selekcija Srbije deli 11. mesto sa Rusijom i Argentinom sa prosečnom starošću od 26,5 godina, To je manje od najstarije Francuske 28,7 i više od najmlađe Kube 23,7.  Spadajući u red starijih reprezentacija, ne može se reći da pred ovom selekcijom predstoji vreme, jer je nekolicina igrača u najzrelijim igračkim godinama ili polako izlaze iz njih. Ako se izuzme dolazak mlađanog Meštera pri kraju prvenstva, onda naš prosek starosti još više raste.

Ono što je takođe bitno, jeste i podatak, koliko su stari nosioci igre? Od pet najmlađih (Mešter 90’, Šešum 86’, Marković 86’, Marjanac 85’, Prodanović 86’), Mešter i Marjanac nisu odigrali ni minut, dok je Marković prijavljen naknadno, nakon teške povrede Ivana Nikčevića. Uz eventualni dodatak Nenadića, koji je krenuo da igra nakon druge operacije kolena, „zlatna kadetska generacija“ dobiće pojačanje, ali je teško više govoriti o generaciji. Ipak, ne smemo da smetnemo sa uma meč sa Švedskom za sedmo mesto. Tada su na golu Šveđana, minutažu podelili Palicka (86) i Sjostrand (87), njihovi vršnjaci. Starter je bio i Jakobson (87), takođe član te generacije u kojoj su naši kadeti bili dominantni do pre 3-4 godine. I tu moramo dodati, još mlađeg, desnog beka-juniora, Oskara Karlena (88), koji je imao petnaestak minuta simultanke sa srpskom odbranom u prvom poluvremenu. Ako govorimo o podmlađivanju i novim počecima, onda su Šveđani pravi reper. Rezultat pokazuje da su na pravom putu. Tu naravno, treba pomenuti i Hrvate, gde je Domagoj Duvnjak (88.) od "šutera penala" na poslednja tri takmičenja, postao vođa "srebrnih" sa Čupićem (86.) i Alilovićem (85.)

 Spram toga, druga kategorija kojom se manipuliše, i za, i protiv, kada se priča o reprezentaciji Srbije jeste broj prosečnih nastupa. Tu je Srbija bila 17. reprezentacija na ovom SP sa oko 45 nastupa po igraču. Probaćemo da damo više teza ili pravaca u kojima može da se razmišlja. U analizima prvenstava u prethodnim godinama, zastupana je teza da određeni broj nastupa jedne selekcije dovodi do rezultata.  Na ovom prvenstvu, Francuska je bila i najstarija i selekcija sa najvećim brojem nastupa, a kao što znamo, osvojila je zlato! Znači, teorija stoji. Ono što je takođe interesantno, ako pogledamo prve četiri selekcije sa SP, jeste da je rang broja nastupa u skladu sa prosečnom starošću i da je često prevazilazi! To znači da su igrači u „pravim“ godinama zaigrali za selekciju i da su prikupili dovoljno iskustva unazad.  Tako su Hrvati deseti po starosti (tek 0,2 godine stariji od Srbije), a deveti po broj nastupa. Bronzana Poljska, deli sedmo mesto po starosti, a četvrta je po broju nastupa, dok je Danska (4.mesto), druga po starosti, a treća po broju nastupa! Interesantno.  Ako je ovo trend koji pobeđuje, kako shvatiti veliku disproporciju kod srpske selekcije u odnosu broj nastupa (17.) – starost (11.)?  Da li će ova selekcija imati potreban broj igrača u „pravim godinama“, kada dostigne broj nastupa (iskustvo) neophodan za velike rezultate? Još nešto, da li se propušta šansa (ako znamo da je najmlađi igrač 86. godište), da se uspostavljanjem ovog balansa stvori ekipa za budućnost, odnosno finiš olimpijskog ciklusa? Ovaj balans je realan i on, kao što vidimo, u „rukometnoj matematici“ vodi do rezultata. Da li ćemo ga i kada dostići, sa kojim igračima, itd…

Za sve one za koje rukomet nije matematika, daćemo primer  hrvatskog desnog krila, Ivana Čupića (takođe generacija 86“), koji je posle 25 nastupa za „A“ selekciju izabran za najbolje desno krilo sveta!? Šta sada? Neke stvari očigledno nemaju pravila. Sa tim u skladu odbijamo i one floskule o „smanjenoj državi“ i „mogućnosti selekcije“ kada se povede razgovor o tome, da li možemo ili i zašto ne možemo jednoga dana „opet“ biti svetska sila. Tim pričama suprostavljamo primere olimpijskog vicešampiona, Islanda sa 350 hiljada stanovnika ili Hrvatske, koja je u 13 godina bila dva puta olimpijski i jednom svetski šampion sa svojih 4,5 miliona stanovnika, idući od vrha do dna (2002. poslednji na EP). Srpski rukomet kao sport treba da se izbori u nacionalnim okvirima za najkvalitetniju decu, njihovu animaciju, selekciju i obuku.

MODER(NI)AN RUKOMET

 Slušali smo Nikolu Karabatića, kada je u miks zoni pričao o tome da Francuzi ne igraju baš „moderan“ rukomet,  ali da su ubrzali igru u odnosu na Hrvatsku koja, takođe, ne igra „moderno“. Ako se Francuska po broju izvedenih napada, kao svetski šampion, našla na 23. mestu na SP(!) samo ispred Australije, a Hrvatska po broju napada zauzima 19. mesto (!), onda sa pravom možemo da se pitamo, šta je to moderan rukomet i da li je to ono što će nam doneti medalju sutradan? Da li je to jaka odbrana sa kontrom i polukontrom (slučaj finalista Svetskog prvenstva) ili pak, trčanje „za gol više“? Srbija je imala najveći broj napada na ovom SP (507) i postigla je ubedljivo n
ajveći broj golova sa devet metara (124), dok se našla na desetom mestu po broju golova iz kontranapada, 23.(pretposlednjem) po broju golova sa šest metara i sedamnaestom sa krilnih pozicija.

Srpski hendikep u kontranapadu, kao i u realizaciji sa krilnih pozicija, bila je svakako teška povreda Ivana Nikčevića, prve opcije na levom krilu. Kada se Milutin Dragićević odlučio na odlazak, pa još povredio i Danijel Anđelkovič, prva tema je postao spisak od 28 igrača na kome nije bilo adekvatnih zamena na desnorukim bekovskim pozicijama. Na njemu se nisu našli igrači, koji su nastupali za reprezentaciju na početku priprema „Orlova“ za SP (Momir Rnić i Uroš Mitrović su igrali protiv Rumunije u okviru „Dana srpskog rukometa“ 27. decembra) . Kakva je namera sa širim spiskom bila, ne znamo, ali je činjenica da je pogrešna percepcija onoga što se desilo u Poreču, dovela do toga da Srbija, opterećena povredama u drugi krug takmičenja uđe oslabljena preko svake mere.

Ono što je takođe bilo jako vidljivo, to je zamor kod srpskih igrača. Svi su se žalili na njega, bez izuzetka (npr, Dalibor Doder, švedski reprezentativac, jedva je govorio posle susreta sa Srbijom na završetku SP), ali se kod Srbije on manifestovao u potpunoj stanci (dva „teška“ poraza od Poljske 23:35 i Švedske 29:37). Očigledno da je segment oporavka ekipe „zakazao“. Teško je drugačije objasniti ovu pojavu, ako znamo da su igrači svih reprezentacija imali tešku polusezonu po evropskim ligama do 25. decembra i da period od petnaestak dana za pripreme, nije mogao da donese ogromne razlike u fizičkoj spremi između reprezentacija. Na primer, Poljaci su leteli u drugom krugu u Zadru, pa sve do samog kraja.  Jedino su se rezultati srpske selekcije u završnici prvenstva, rapidno promenili u odnosu na njegov početak.

„ORLOVI“ KAO BREND

 Ako hoćemo „najbolju“ decu, onda rukomet mora da ima najlepše lice.  Reprezentacija i ljudi oko nje su manekeni, a novinari šminkeri i stilisti. Momci su prešli prvi korak ka „brendiranju“, ka onome da Petar Petrović iz Kragujevca posle odgledane utakmice kaže sinu „Sine, ajde da treniraš rukomet“ i uzme ga za ruku. „Orlovi“ su postali „ratnici velikog srca“, koji se bore do kraja, ginu na terenu (čak se i povređuju, što je nusprodukt svega). To su sami zaslužili svojim karakterom. Na medijima je ili više na „eksternom PR-u“ rukometne organizacije da to sada razvija i oblikuje, kako bi face rukometaša ostale prepoznatljive (do juče je običan svet znao za „ćelavog“ i „dugokosog“) i kako bi rukomet i reprezentacija kao njen najpoznatiji deo postali prepoznatljiv proizvod.  Ako vidimo da su Hrvati u „Areni“ uniformisani od prvog do poslednjeg reda, a 300-400 Srba u Poreču imaju svako svoju verziju Srbije (Srbija, Serbia, Servia, Србија, crveno, plavo, crno), a niko suvenir rukometne reprezentacije, onda je to problem. Nisu „uniforme“ izmišljene za džabe. Da ne podstiču zajedništvo, posebnost, pripadnost, niko ih ne bi nosio…

U tu svrhu, oficijalna majica reprezentacije, kao i ostali suveniri, formalno organizovanje navijača reprezentacije, pravljenje himne (sećate se da su odbojkaši to napravili pre 15 godina – koja nam je svima u ušima i dan, danas), socijalno odgovorno ponašanje, uključivanje u humanitarne akcije (akcije od društvenog značaja), sve su stvari koje vode ka brendu! Sa tim u skladu, poslednja događanja na relaciji selektor – kolege, koja su opet, „po lošem“ izbacile rukomet na naslovne strane, nikome nije potreban. To tako ne može. Ako u ovoj zemlji postoji par rukometnih redakcija i desetak rukometnih novinara, onda kako zamišljamo međusobnu komunikaciju, ako se bude „ratovalo“ sa većinom? „Žuta štampa“ će pokriti samo ono najgore, ono što ne dovodi decu u rukomet i što u najgorem slučaju, i nema veze sa rukometom. A mi svakoga dana treba da promovišemo dobro za naš sport. Komunikacija mora da postoji, a ružne scene sa poslednjeg pressa ne smeju da se ponavljaju.

Dosta je bilo grešaka u koracima. Hrvatska je bila treći, odskočni. Moramo u skok, ne u zvižduk(e), pa nazad…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *