Niš je po sto i ko zna koji put pokazao da je jedna od najlepših priča srpskog rukometa. Kada je na početku, kada je u krizi ili problemima, srpski rukomet već godinama dobija neverovatnu količinu pozitivne energije sa tribina „Čaira“, koja svima kazuje, svim rukometnim ljudima iz čitave zemlje, pa i onim novinarima (4) i fotoreporteru, pristiglim novinarskim autobusom iz Beograda, da rukomet i dalje živi među običnim svetom.
Četiri hiljade ljudi na otvaranju novog „Čaira“, pokazali su da i nova hala, narandžasto-plavih sedišta, nije izgubila onaj „stari duh“ koji melje svakog protivnika, koji se nameri na reprezentaciju Srbije. Kao svedoci uzdizanja srpske muške reprezentacije od pretkvalifikacija do gala-večeri sa Karabatićem i Francuzima, Nišlije su, očigledno, oprostile to što u „Čairu“ neče igrati „Orlovi“ na Evropskom prvenstvu narednog januara. Reprezentacija je reprezentacija, a Niš u odnosu na Beograd, rukometna metropola. To smo videli u junu, kada je 500 ljudi gledalo mušku reprezentaciju u „Pioniru“ u godini pripreme za Evropsko prvenstvo u našoj zemlji. To nam uvek iznova potvrđuju obični ljudi, kao i „Meraklije“, kada god kročimo nogom u niški rukometni hram. Ne treba zaboraviti ni bubnjare iz Zaječara, zanimljivu ekipu, koja upotpunjuje kolorit, dajući jednu novu perspektivu podrške nacionalnom timu.
Ovoga puta, tribine nisu bile potrebne, da bi se videla ogromna razlika u kvalitetu između devojaka Saše Boškovića i Grkinja. Ipak, četiri hiljade gledalaca, što je najbrojnija publika prvog kola kvalifikacija za EURO 2012 u Holandiji (a igralo se 14 utakmica), došlo je da vidi novi početak ženske reprezentacije i novu halu. To je u početku zbunilo Lekić i drugarice, videlo se. Nisu očekivale da će ih posle serije loših rezultata, koje su i najvernijima ubile veru u snagu i samu budućnost ženskog rukometa u Srbiji, sačekati puna hala! Zato su Grkinje i bile u egalu prvih desetak minuta. Da srpske reprezentativke retko imaju priliku da dožive rukometni spektakl u svojoj zemlji, bilo je i više nego očigledno. Ozarena lica nakon meča sve govore. Novi početak sa novim selektorom i nekim starim igračicama, koje će ozbiljno podići kvalitet ove reprezentacije, za koju se već lepila etiketa „gubitničke“, nije mogao da bude bolji.
Niške utakmice reprezentacije, postaju, do te mere, „hepening“ da rukometni ljudi iz čitave Srbije stižu u „Čair“ željni da se dobro provedu i napune baterije, ispražnjene u dvoranama, gde se umesto aplauza, čuje samo škripanje patika i sudijska pištaljka. Umorni od „gluvoće svakodnevnice“, svi uživamo u buci i gužvi. Gužva, ali rukometna. Za nas, koji smo imali priliku da gledamo rukomet na mnogim meridijanima, to je podsećanje da smo u Nišu deo evropske rukometne fantazije, a za one koje nisu, tračak doživljaja, koji prosečan rukometni gledalac doživi svake nedelje.
Zato „svi u Niš“, „sve za Niš“. Takva hemija se ne stvara, ona jednostavno postoji. A kada se rodilo, onda ga valja ljuljati, paziti i maziti. U šali na tribinama rekosmo :„U Statut RSS, staviti da reprezentacije igraju svoje utakmice u Nišu“, ali ovo definitivno nije daleko od zbilje. Bravo ljudi, bravo…
