VORI OSTAO DA NOSI ŠTAFETU: Sa scene sišla trojka koja je menjala svet

Hrvatska reprezentacija ostala je na jednom “zlatnom” dečku iz čuvene generacije koja je osvojila Portugaliju i Atinu, donevši tako pobedničke pehare sa Svetskog prvenstva i Olimpijskih Igara 2003. i 2004. godine. I dok Igor Vori (uz vanvremenskog Loserta) “klincima” bude prepričavao dogodovštine i osećaj kako je to biti najbolji u trenucima uzdizanja pred mečeve u Kopenhagenu i ostalim danskim gradovima, ostaje prostora da se još jednom podsetimo na bekovsku trojku, koja je napravila revoluciju u svetskom rukometu. Odlaskom Blaženka Lackovića sa velike scene, sišla je sa svetske pozornice najbolja bekovska trojka u XXI veku – Lacković – Balić – Metličić.

Iako su ovakve definicije uvek nezahvalne i nema tog kantara koji ih može izmeriti, ni jedna francuska, španska ili danska trojka od Portugalije pa do danas, nije bila tako ubedljiva, tako raskošna, karakterna i kvalitetna. Jedan visokoletač sa leve strane, umetnik i apsolutni genije u sredini, a sve to po malo uz oreol sjajnog borca sa desnog kraja, napravio je od Laca, Ivana i Pere, momke koji su 2003. godine doneli pravu revoluciju u svetski rukomet.

Ta tajna uspeha hrvatskog rukometa, to odsustvo sentimentalnosti prema velikanima, koje je u prvi mah javnost prezirala, a najoštrije se suprostavila u vreme Svetskog prvenstva 2009. godine, kada je postalo jasno da se “zahvalnica” sprema Peri Metličiću, izgleda da je postala recept po kome se retko greši.

Lino Červar je ispratio Metličića u penziju servirajući Kopljara kao naslednika. Duvnjak je već prevazišao svog idola i uzora Balića, kada su i ovome dani bili odbrojani, a sada je i Lacković, kao stari kasački konj kada polomi nogu “umoren” zarad budućnosti oličene u Stipi Mandaliniću i Ivanu Sliškoviću. Obojicu je u penziju poslao Slavko Goluža, jedan od onih koji su i sami predali štafetu genijalcima iz Portugalije, kada je za to došlo vreme.

Politika “čistog puta” za mlade igrača, brzo je očistila i Šprema Štrleku, Džombu i Zrnića Čupiću, i na kraju, svako zato je imalo svoje zašto. Onako balkanski, ponekad zaboli, što ti ljudi nisu dobili zlatni sat, cveće, banket, oproštajnu utakmicu i slično, ali mašina nastavlja da radi, da melje ka novoj medalji…