Na inicijativu Fakulteta Sporta i Fizičkog Vaspitanja u Beogradu, selektor „Orlova“ Veselin Vuković je održao predavanje na temu rukometne reprezentacije, koje je bilo posvećeno pre svega „team building-u“, koji je po mišljenju mnogih i doneo napredak u rezultatima srpske selekcije:
– Tokom devedesetih, Šveđani su bili apsolutni fenomen. Igrali su osam finala uzastopno, predvođeni Bengtom Johansonom, poštarom, koji je 16 godina bio na mestu selektora. Mi, mladi treneri u to vreme smo čekali njegova predavanja u nadi da će nam dati neka tehničko-taktička rešenja, međutim, on je pričao o tim bildingu, pa su mnogi ostajali razočarani nakon njegovih izlaganja. Slušali smo o tome kako Šveđani idu na glećere na preživljavanje, kuvaju za svoje porodice, idu na pecanje zajedno, ali malo šta toga oko rukometa – započeo je svoje izlaganje Vuković pred prepunim amfiteatrom u Košutnjaku:
– Kada sam došao na mesto selektora, aprila 2010. godine, osim motoričkih i funkcionalnih testova, insistirao sam da budu uključeni i oni sociometriski i psihološki. Želeo sam da dobijemo širu sliku problema, koji je tada postojao. Sociometrija je pokazala da je malo poznavanja između igrača, a međusobnog uvažavanja, ni malo. I kroz trenažni proces, odmah smo krenuli sa vežbama koje se zasnivaju na poverenje, gde jedni bez drugih, bukvalno, ne mogu – nastavio je Vuković priču:
– Imali smo mnoga iskušenja. Trebalo je raditi na kolektivnom duhu, a to nije bilo ni malo lako. Znamo da je za vrhunski rezultat potrebno mnogo širine, u svakom smislu. Suočili smo se sa problemom nedovoljnog nivoa obrazovanja, pa i kulture. Organizovali smo pozorište, odlazak u bioskop, muzeje. Jednom smo u „Zvezdara Teatru“ imali šest igrača u trenerkama. Srećom pa će sada na vreme dobiti program i spremiti obuću i odeću za takve izlaske – našalio se selektor i nastavio:
– Bilo mi je bitno da ih odvojim od Fejsbuka, da vreme mogu da potroše sa nekim „živim“, jer bez obzira što je na Fejsu imaju po hiljadu prijatelja, u osnovi su sami i jedino oslonjeni na saigrače. Svo raspoloživo vreme smo trošili na razvoj tima. Ne treba mi reprezentativac, koji je dovoljan sam sebi – jasan je bio selektor u monologu pred studentima:
– U Švedskoj su nam za polufinale falile dve lopte, iste one koje smo iskoristili u Srbiji. Shvatio sam na vreme da je timski duh, nešto što nam je falilo. Posle Malmea, tražio sam da mi svi igrači pismeno izraze svoja mišljenja, šta nam je falilo. Većina odgovara su se odnosila na poverenje, samopouzdanje, itd. Veliku ulogu u našem uspehu, imala je Ljubica Bačanac, koja je, maltene, postala prošireni deo stručnog štaba – govorio je selektor i o problemima:
– U početku je bilo otpora, „šta će nam to“, a na zadnjem okupljanju smo imali šest igrača, koji su tražili razgovor sa psihologom. Čak su neki ostali dva i po sata, zakasnili na trening zbog toga. Svi imamo naše probleme, strahove, tako da je to svima od pomoći – rekao je Šapčanin i nastavio sa konkretnim pričama o „tim bildingu“:
– Prošlog juna sam tražio da se svi okupimo sa porodicama, što je dočekano, maltene kao jeres, a u Savezu se govorilo o nepotrebnom trošenju para. Ispostavilo se da je odlazak u Aranđelovac bio pun pogodak. Žene igrača su se upoznale. Shvatile su da su se mnogo puta viđale na tribinama, a da se nisu poznavale. Videli smo kako su se organizovale za EURO 2012 i koliko je to svima značilo. Sada ćemo to što imamo u Sopotu nadograđivati.
Govorio je Vuković i o EURO 2012….
– Znao sam da ćemo se dobro pripremiti za EURO 2012. Sve te stvari vezane za teren, nisu me brinule. Ostalo je da radimo na drugim stvarima. Bilo je prepodneva, kada je u šetnjama bilo zabranjeno pričati o rukometu. Takođe, bilo je onih šetnji, u kojima se samo moralo pričati o rukometu. Trudio se sa da igrači budu prepoznati. Tražio sam pomoć poznati voditelja, Milana Kalinića, Ivana Ivanovića, da pomognu da momke učinimo prepoznatiljivim. Često sam pričao, da ih odgovornost tera da daju sve od sebe. Ako ne daju, da im čovek u buregdžinica da hladan burek, ako nisu bili na nivou – nastavio je Vuković da iznosi interesantne detalje rada na timskog duhu:
– Pomogao nam je i Jug Radivojević. Napeta atmosfera, pripreme, pitam ga: „Šta da radim?“. Kaže, dovedi ih na „Čikago“, ima lepih žena i pevanja – na šta je amfiteatar prsnuo u smeh:
– Imali smo i bunjarsko veče sa Dragoljubom Đuričićem, čiji je sin talentovan mladi rukometaš. Došao je sa 10 bubnjara. Ne možete da shvatite, kakvo smo oslobađanje energije imali u tih 40 minuta bubnjanja. Bilo je odlično – a naveo je Vuković i primer karaoka:
– Bilo je to na Božić ili dan posle. Imali smo karaoke. Do tada par momaka je bilo jako zatvoreno, nismo mogli da ih vidimo u pravom izdanju. Posle tih karaoka, dobili smo i njih. Posle te večeri, znao sam da možemo do medalje. Do tada sam govorio da ćemo se boriti za polufinale – bio je samo deo zanimljivog izlaganja selektora „Orlova“ okupljenim studentima i trenerima.
TIMSKI DUH
Nisam dozvoljavao, niti dozvoljavam da igrač bude srećan, ako postigne deset golova, a reprezentacija izgubi. Isto tako, ne dozvoljavam negativnost, ako se odigra loše, a reprezentacija pobedi.
