Pre desetak dana u Aranđelovcu i Topoli je održano Otvoreno prvenstvo Srbije za juniore i juniorke. I pored rezultata, verujemo, lepih golova i poteza mladih igrača, u oči svim rukometnim radnicima i neradnicima, upalo je da je na ženskom turniru učestvovalo samo pet ekipa.
Prosto neverovatno, ali i to je blaga i neupotrebljiva reč u sezoni, kada je Srbija dobila organizaciju Svetskog prvenstva za žene 2013. godine, a Svetlana Ceca Kitić izabrana za najbolju igračicu planete svih vremena. Od tih pet ekipa – učesnica, samo dve su bile iz Super lige – Cepelin i domaćin, Knjaz Miloš (ostali učesnici Lepenica iz Kragujevca, Metalac iz Kraljeva i Voždovac – Beograd). Nigde nije bilo, ni onih, koji imaju para, a ni onih, koji pate u večnoj besparici, koja im je opravdanje za nerad.
Besparica, kao opravdanje za nerad, možda je nekada i prolazila. Međutim, odavno se više mlađe kategorije ne dotiraju od „blage ruke socijalizma“, već iz džepova roditelja. Niko više ništa ne radi za džabe ili je to barem tako u većini slučajeva. Roditelji često plaćaju sve i svašta, kvazi pripreme (čemu pripreme ako nema takmičenja da se deca izmere), turnire u inostranstvu, a ogroman je broj klubova, koji ne ide nigde i ne radi ništa.
Gde su u Topoli bili Zaječar i Jagodina, najstabilniji srpski klubovi? Dok se prave profesionalne ekipe sa često preplaćenim igračicama, šta je sa juniorskim ekipama? Šta će biti kada Ničiću i Palmi, jednog dana dosadi da podižu rukometne pehare i procene da im je za njihove političke karijere bolje da ulažu u nešto drugo, odbojku, košarku, američki fudbal? Opet će, kao pre dvadeset godina, iz zanosa Kristala i Metalke, oba kluba tresnuti o srpskoligaški beton, ostavljena od svih, kao Vrnjačka Banja, pre dve nedelje ili Kikinda prošlog leta…
Koliko je dece došlo u rukomet posle planetarnog priznanja, koje je dobila Svetlana Ceca Kitić, najbolja na svetu svih vremena? Umesto da o tome čitamo, mi iz kluba svetle istorije sa Crvenog Krsta, s vremena na vreme u vidu zvaničnih saopštenja dobijamo političke pamflete o rasizmu, verskoj netrpeljivosti i ko zna čemu još. Sve, a retko kada rukomet.
O medijskoj politici srpskih klubova, nema se više šta dodati od onoga što pišemo godinama. Kakvi mediji, kakva politika, strategija? Ne postoji rezon, ni želja da se promeni bilo šta na bolje. Ne postoji ni znanje (Zaječar je izuzetak što se tiče sajtova). Još se klubovi pravdaju kucaćim mašinama i rešoima za kafu, a u isto vreme se preko Fejsbuka prave revolucije…
U Topoli nije bilo ni Crvene zvezde, koja se diči proizvodnjom igračica i dobrim skautingom. U niškoj Naisi, u gradu od 400 hiljada stanovnika, već godinama Beograđanke vode glavnu reč. Lista klubova se tu ne završava, već počinje…
A sve počinje sa urušavanjem baze. Ona se sve više kruni, kako godine idu. Njen privid su nekolicina trenera i ljudi, koji svojim kvalitetima i fanatizmom, uspevaju da održe rukometnu iskru po Srbiji. Znamo, to nije često problem rukometa, pa ni sporta, već društva u celini. Zato svaka akcija, poput "Mini rukomet" projekta koji forsira RSS, zaslužuje svaku podršku. Ipak, i ta deca bi trebalo da dođu "na nešto". Ženski sport umire u tranziciji, to je istina, ali ne verujemo da na odbojkaškom juniorskom prvenstvu učestvuje pet ekipa? Zato i upiremo prstom u one, koji važe za najuspešnije u seniorskoj konkurenciji. Dok je kod muškaraca, EURO 2012 pokušaj da se rukomet vrati u sam svetski vrh i dobije mesto, koje zaslužuje u konkurenciji drugih sportova, ženski rukomet 2013. godine, hvata svoj poslednji voz za opstanak. No, nije vreme ni za eutanaziju, ni kukanje, već za rad…
