Balkan-Handball.com

KOMENTAR: Od Vardara pa do Triglava – od Tantalovih do slatkih muka

Piše: Marko Marjanović

Sasvim očekivano, u drugi krug plasirale su se dve od šest ex-yu selekcija, iako se dobar deo srpske, a pre svega makedonske javnosti neće složiti da je ispadanje u ranoj fazi optimum ovih timova. Činjenica jeste da je Srbija, ako se stavi na vagu vrednost igrača na tržištu i renome klubova čije boje brane, u najmanju ruku rame uz rame sa Belorusijom, ali je taj parametar odavno već nedovoljno čvrst temelj optimizma za rukometni auditorijum zemlje koja je nekada bila jedan od najvećih rasadnika talenta u Evropi. Paradoksi se dovoljno dugo ponavljaju i množe da to prestaju biti, s toga ni poraz od Crne Gore nije odjeknuo kao veliko iznenađenje. Od januara do januara, suočavanje sa realnošću biva sve bolnije, a pogled u budućnost sve maglovitiji. Plasman na naredno Svetsko prvenstvo u Egiptu dao bi novo veštačko disanje, ali će „Orlovi“ u tu borbu morati iz pretkvalifikacija.

Zoran Roganović je nastavio da radi sjajan posao na klupi reprezentacije Crne Gore. Iako nije imao na raspolaganju sve najbolje što ova zemlja ima, ekstra klasa Nebojše Simića i srčanost igrača bili su dovoljni za vrlo pozitivan utisak. Kao autsajderi u grupi, „Sokolovi“ su odigrali jedno vrhunsko poluvreme protiv Hrvatske, i dva dovoljno dobra da se pobedi Srbija, što je „puna kapa“ s obzirom na očekivanja i konstalaciju snaga. Utisak je da će sa sjajnim mladim stručnjakom ovaj nacionalni tim nastaviti da raste.

BITNO JE KAKO PADAŠ

Pad u rezultatima možda i najrukometnije zemlje Balkana bio je neizbežan – Makedonija je ostvarila najlošiji plasman na Evropskim prvenstvima od 2012, od kada je redovna na kontinentalnim smotrama. Završila je 15-ta, kao i na prethodna dva Mondijala, ali je zbog razlike u sistemima takmičenja ovo ostvarenje najslabije. I pre šampionata je bilo jasno da Makedonija više nema kvalitet da igra dobro u kontinuitetu, a razlozi su očigledni – bekovski tandem projektovan da preuzme ulogu Kirila Lazarova i bude stub reprezentacije nije dostigao adekvatan nivo za tako nešto. Taleski i Kuzmanovski se predugo čekaju, njihov individualni napredak se ne kreće željenim i očekivanim pravcem. Nisu se izborili za važnije uloge u svojim klubovima, što je conditio sine qua non da bi Makedonija izbegla selidbu u niži ešalon evropskog rukometa, jer boljih uzdanica od dvojice Filipa nema u zemlji sunca. U tom kontekstu, vrlo je indikativna reakcija Lazarova nakon pobedničkog kola protiv Ukrajine, iz koje se moglo pročitati „dokle, bre, da vadim kestenje iz vatre“.

Ni selektor Brestovac nije položio ispit – može se diskutovati o njegovom autoritetu, kadrovskim rešenjima u duelu sa Česima, ali je fakat da nije uspeo zaustaviti brodolom protiv Austrije. Kola su krenula nizbrdo od samog starta utakmice u kojoj se desio raspad sistema kakav ova generacija nije ranije doživela. Jasno je bilo i ranije da će rukometna Makedonija morati da smanji apetite, kako na klupskom tako i na reprezentativnom nivou. U aktuelnom trenutku, najvažniji je odgovor na pitanje na koji će se način proći kroz taj proces i kako će se odrediti prioriteti. I da li i dalje ima svrhe opterećivati junačka, ali vremešna leđa najveće sportske ikone ove zemlje.

U SENCI BILALOVOG SAKOA

Verovatno najrasterećenija ekipa na takmičenju bila je Bosna i Hercegovina, čiji su igrači muku mučili da objasne domaćim novinarima u Trondhajmu kako je, zbog birokratskog i političkog haosa u federaciji, podvig što su se uopšte pojavili na severu Evrope u dogovoreno vreme.

Na debitantskom učešću na EP,“Zmajevi“ se nisu obrukali protiv giganata kakvi su Norveška i Francuska, a od najprijatnijeg iznenađenja dosadašnjeg toka nadmetanja, Portugala, bili su bolji do 40. minuta, kada su krenuli u niz amaterskih grešaka i propustili priliku da solidan utisak upotpune i nekim bodom. Ipak, ako se po nečemu bude pamtila Bosna i Hercegovina sa ovog turnira, biće to zasluga modnog ukusa selektora Bilala Šumana.

DUVNJAKOV REZERVOAR I BOMBAČEV OPUS

Hrvatska je bez veće drame ispunila prvi cilj, prenela dva boda u narednu fazu i ima lepu priliku da se u konkurenciji Španije, Nemačke, Češke i domaćina Austrije  domogne polufinala. Za takav uspeh, „Kauboji“ će morati da pokažu mnogo više od onoga što su do sada pokazali. Od najodgovornijih igrača tima, čini se da su jedino Šego i Duvnjak dostigli optimalan nivo igre. Verovatno u paranoji od kiksa, Červar u duelima sa za klasu slabijim rivalima nije dovoljno razigrao Cindrića i Karačića, s tim što je poslednjepomenuti imao svoje trenutke protiv Belorusije. Potencijalni problem, koji se ukazivao neretko na prethodnih nekoliko turnira, moglo bi biti i potpuno nepotrebno  emotivno pražnjenje i podizanje borbene gotovosti na maksimum u mečevima koji bi za ekipu takvih kvaliteta i ambicija trebalo da budu samo usputne stanice. Bez preke potrebe, ubedljivo najveće opterećenje pred oba gola trpeo je Domagoj Duvnjak, koji, za razliku od ostalih nosilaca igre, uz Ligu šampiona nastupa i u Bundesligi. Takođe, ponavlja se ta preuranjena medijska  euforija iz bliske prošlosti u kojoj je ovaj tim umeo naivno da se udavi, ali treba verovati da je Hrvatska naučila iz svojih grešaka, iako na prvi pogled ne deluje tako.  Do sada, ni odluka o izostavljanju Manuela Štrleka sa spiska nije dobila utemeljenje na terenu, međutim, kuhinja „Mago di Umago“ je poslovično nepredvidiva i nije preporučljivo usputna zapažanja tretirati kao utiske, a kamoli kao zaključke.  Prvi od četiri koraka ka polufinalu, Hrvati će pokušati da naprave protiv domaćina Austrije (četvrtak, 18.15).

Perfektan učinak u preliminiranoj fazi iz kojeg se izdvaja trijumf nad Švedskom u Geteborgu, te šokantne eliminacije najvećih favorita za osvajanje zlata, Francuske i Danske, činioci su naglog rasta apetita za medaljom u Sloveniji. Ljuba Vranješ je za kratko vreme sklopio kockice, iz bogate ponude kvalitetnih igrača sastavio je tim po svojoj meri i namestio odbranu tako da od viceprvaka kontinenta primi manje od 20 golova na gostujućem terenu. „Slatke muke“ pri izboru startnog srednjeg beka je uspeo da reši – taktovi dirigenta Deana Bombača, koji nije bio baš u milosti prethodnog selektora Vujovića, savršeno odgovaraju ostatku orkestra, a tu je i ništa manji maestro Miha Zarabec. Računica je jasna – iz mečeva sa Islandom, Mađarskom, Portugalom i Norveškom (tim redosledom), „Deželi“ će šest bodova biti dovoljno za polufinale, prvo na Evropskim prvenstvima od 2004, kada su bili domaćini. Euforiju kvari povreda iskusnog Vida Kavtičnika, za kojeg je turnir završen. Nije se naigrao bivši as Monpeljea, ali bi njegova pomoć u predstojećim iskušenjima više nego dobro došla.  Jure Dolenec, najefikasniji Slovenac na prvenstvu do sada, ostaje jedini pravi desni bek u rotaciji.  Iz utakmica prve faze se može zaključiti da je švedski stručnjak promenio stil igre, Slovenija ne igra na veliki broj golova kao nekada, ali je činjenica da prostora za napredak u napadu i te kako ima jer još uvek nedostaju golovi ubojitog strelca Boruta Mačkovšeka, koji je samo na premijeri protiv Poljske bio u prepoznatljivom šuterskom raspoloženju.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *