Završnica VELUX EHF Lige Šampiona u Kelnu je po meni događaj koji je možda najsličniji spektaklima kakve pruža NBA liga. Kompletna organizacija, ceo događaj, uz naravno vrhunski rukomet kao osnovni povod, približava naš sport kao što rekoh NBA nivou. Kada u dva dana skupite po 20 hiljada ljudi od kojih će 8 hiljada doći iz inostranstva, neki čak iz SAD i Južne Koreje, kada možete da igrate golf družeći se sa rukometnim legendama, kada imate prilike da samo jednim golom sa 9m zaradite 100 hiljada američkih zelembaća, kada imate mogućnost da se slikate sa pobedničkim peharom, slušate koncert vrhunskog hard rok benda, a uz to eto i da pogledate „neki“ rukomet, složićete se i nije tako loše.
Četiri kluba sa istom željom i nadom dolaze u Keln. Četiri kluba u Keln ne dolaze zbog ovih propratnih dešavanja, oni su ipak zaduženi za taj „neki“ rukomet. Dva „domaća“ i dva „gostujuća“.
Kil i Fuhse kao nemački klubovi je za očekivati da imaju veću podršku publike, koja će se možda osetiti tek drugog dana s obzirom da će ukrstiti koplja već u polufinalu. Dakle, Nemci sigurno imaju finalistu koji mora dobro da se skoncentriše da ne prođe kao Bajern u fudbalskom finalu LŠ, igrajući na svom stadionu. Nemačko polufinale, ako je suditi barem po kladionicama, trebalo bi da bude manje neizvesno u odnosu na drugu utakmicu. Kil je, ne samo, favorit u toj utakmici već i na čitavom F4 turniru, što obzirom na formu koju su imali kao i rezultate tokom cele sezone i nije bilo teško zaključiti. Oborili su sve rekorde u Bundes ligi, osvojili su sve do sad u ovoj sezoni što su mogli i ako osvoje i Ligu Šampiona ponoviće uspeh od pre par sezona tadašnjeg Siudad Reala, koji je osvojio svih pet trofeja te godine. Nije novost ako napišem da Kil igra kao mašina. Na veliki broj napada i na veliki broj golova sa njima teško ko može da izdrži ritam, pa čak ni odlični Berlinci koje je Kil par sezona unazad i lomio na taj način. Ono što fali „Lisicama“ iz Berlina da se u Nemačkoj umešaju u borbu za trofeje je upravo taj manjak vrhunskih igrača, ali su jedni od retkih koji u Bundes ligi daju šansu mladim domaćim igračima, a u samom su vrhu tabele.
Kao što rekoh da će Nemci imati sigurno jedan klub u finalu, tako je sigurno i da će Islanđani imati jednog trenera u finalu. Iskusnijeg i trofejnijeg Gislasona ima priliku da nasledi mlađi Sigurdson, koji je Gislasona prvo gledao kao igrač junior u Rejkjaviku, a potom i kao trener kasnije u reprezentaciji, sada i u nemačkoj ligi. Kao nekom sa sijaset trofeja, između ostalog i osvojene dve Lige Šampiona, prednost dajem Gislasonu i „njegovom“ Kilu.
U drugom polufinalu, za nekoga ko ne prati toliko rukomet, sastaju se debitant u Ligi šampiona, AG Kopenhagen i klub, koji do letos nije postojao, nekih dvadesetak godina, Atletiko Madrid. Kako li su oni došli do finala…
Šalu na stranu, naravno da svi znamo kakva je snaga Kopenhagena i Siudad Reala koji se sada zove Atletiko.
Danski (skandinavski) „drim tim“ koji svakog dana dobija sve više pažnje, sve više navijača, sve više sponzora (samo prošlog leta u klub su ušla 63 nova sponzora) i sve više samopouzdanja, možda po nekom svom planu dolazi godinu dana ranije na F4. Oni su to planirali za 2013. godinu, ali su se i ove potpuno zasluženo našli u Kelnu. Ekipa koja na jednoj utakmici okupi preko 21.000 ljudi i koja izbaci još uvek aktuelnog evropskog šampiona Barselonu, na to apsolutno ima pravo. Imaju pravo i da veruju da će ih baš oni naslediti, što je takođe vrlo moguće iako su po kladionicama treći favorit.
Igrači kao što su Gudjonson, Atlason, Malmagro i još neki, nisu kalibar najboljih svetskih igrača, ali uz sebe imaju neverovatnog Mikela Hansena kao i fenomena Olafura Stefansona, iza čijih leđa kao u najboljim danima stoji Kasper Hvidt i sve to zajedno je oborilo Barsu i pretenduje na titulu. Pored linije stoji legendarni švedski igrač, sada trener, Magnus Anderson, koji se odlično stavio u službu igrača i velikih zvezda koje ovaj tim ima. Nema „uke i buke“, nego taktičkim zamislima, koje je nadogradio na znanje i iskustvo igrača, vodi AG, možda i ka najvažnijem trofeju u klupskim takmičenjima u Evropi.
Ono o čemu Anderson sanja, njegov kolega iz Atletika, slavniji kao igrač od Magnusa, a svakako već slavan i kao trener, Talant Dušebajev, već je dosanjao. Nekoliko puta osvajač LŠ, jednom kao igrač i tri puta kao trener, evidentno je, zna kako se osvaja ovo takmičenje. Veliki broj igrača njegove ekipe, Jurkievič i Rodrigez su imali problema sa povredama, kao i Boldsen kod Kopenhagena, tako da i sa njima i bez njih, dobar rukomet je zagarantovan.
Prethodnih nekoliko finala, odlučili su golmani, pa se to može desiti i u polufinalima, kasnije i u finalu tj.meču za treće mesto. Kod Danaca sjajno brani Hvidt, koji je od kada se Ege povredio, još više podigao nivo svog branjenja. S obzirom da su se njih dvojica menjali na 15 minuta, bez obzira na učinak, mislim da Hvidtu više odgovara ova situacija tj.da može više da pruži što i pokazuje. Sa druge strane gol Madriđana brani reprezentativni tandem Ombrados-Šterbik koji zna da vrlo, vrlo često „spusti roletnu“, pa da rezultat iz nekog minusa ubrzo pređe u plus. Tada sve taktike padaju u vodu, lopta neće nikako preko gol linije, igrači postaju nervozni, ređe šutiraju, nesigurni su i utakmica može otići gde ne treba. Možda je zbog ovih par primera Atletiko u blagoj prednosti i po prognozama kladioničara i rukometnih ljudi.
Što se mene tiče, voleo bih kada bi u finalu igrali Kil i Kopenhagen, pa da mogu da pričam kako sam se u ovoj sezoni Lige Šampiona nadmetao sa dvoje finalista. Pošteno, zar ne?
Balkan-Handball.com će mečeve F4 u Kelnu pratiti sa lica mesta iz „Lanxess Arene“.
(Aleksandar Brković je nastupajući sa Partizanom ove godine postao najmlađi trener u istoriji EHF Lige šampiona)
Ostanite uz Balkan-Handball.com
