Reprezentacija Srbije otvorila je olimpijski turnir sa dva poraza i tako poljuljala poverenje kod sportske javnosti, stvoreno osvajanjem srebrne medalje na Evropskom prvenstvu prošlog januara. Ma koliko razmažena raznim uspesima iz prošlosti, efekat razočaranosti, naravno, pojačan je porazom od „najvećeg sportskog neprijatelja“ ili za neke idiote sa obe strane samo „neprijatelja“ – Hrvatske.
„Back to reality“ sve je izvesniji za srpsku reprezentaciju posle januarskog uzleta, mišljenja su mnogi rukometni ljudi u Evropi. Tek 50 minuta u meču sa Španijom, potvrdili su da Srbija ima kvalitet ozbiljne evropske selekcije, ali zadnjih 10, podgrejali priču o „strahu od pobede“ i psihološkim blokadama sa kojima je Veselin Vuković počeo da se suočava na svom prvom velikom takmičenju SP 2011 u Švedskoj. Tada je Srbija po istoj matrici meča sa „Furijom“, gubila od Danaca, Šveđana, Poljaka i Norvežana. Jedan kiks ne čini teoriju opet živom, ali ako se ponovi, biće to bolno saznanje da se mnogo toga i nije promenilo u prethodne dve godine.
Upravo je o tome i govorio Vuković u sada već legendarnom i više puta citiranom tajm-autu iz meča sa Hrvatskom gde je „za pet minuta se vraćate dve godine unazad“, ipak ostalo u senci „karakterne osobine“ koju je u afektu srpski selektor nalepio svojim igračima. U naboju komšijskih odnosa, ubedljiv poraz od Hrvatske dobio je i poslasticu za navijače pobednika.
Sve na stranu, ima još da se igra. Turnir je tek počeo, a od glave među kolenima, nema vajde. Nema „bele zastave“, jer su Ilić, Nikčević i ostali godinama krvarili ne bi li došli do „Koper Boks Arene“. Zato nema prostora za malodušnost, iako na startu nije išlo. Sigurni smo da neće baciti „sve pod noge“ i iz Londona vratiti, a da ne daju sve od sebe.
Ne morate biti veliki mislilac pa reći da je problem u napadu. Nije bilo širine, malo je momaka koji su preuzimali odgovornost, ređale su se početničke tehničke greške od kojih se diže kosa na glavi, nije bilo samopouzdanja, niti je bilo ko imao konstantu. Opet, veliki je broj napadača koji ne igraju odbranu (Vujin, Čutura, Rnić), a oni koji bi mogli da ponesu veću napadačku ulogu (Manojlović i Vučković) izgledali su „van“ koncepcije. Odbrana 5-1 u meču sa Hrvatskom se pokazala gotovo neupotrebljivom i lako se nadigravala. Najbolje se pokazala 6-0, all to za veliki rezultat u Londonu nije dovoljno.
Meč sa Dancima dolazi u najbolje moguće vreme posle velikog emotivnog pražnjenja. Vremena za konsolidaciju do odlučujućih mečeva sa Korejom i Mađarskom ima dovoljno. Hansen i drugovi će biti rasterećeni posle dve uvodne pobede, a meč sa Srbijom im neće značiti kao onaj sa Hrvatskom, koji će verovatno odlučivati o prvom mestu u grupi. Neće previše značiti ni „Orlovima“. Zato će tu biti prostora da se igrači opuste, rastrče i raspucaju. Paradoksalno, utakmica sa aktuelnim evropskim šampionom je „najlakša moguća“ na ovom turniru.
Srbija i dalje veruje u ove momke, a četvrtfinale nije daleko. Do njega postoji jasna računica, koja ne sme biti zamagljena posle dva poraza. Oni su se mogli i očekivati, sa njima se moralo i računati. Ako i nisu na nivou najboljih u ovom trenutku, momci koje predvodi Veselin Vuković sigurno mogu pobediti Mađarsku i Koreju. Tek posle toga, možemo podvući „crtu“, upirati prstom ili „tapšati po ramenu“.
