Bila je ponoć. Sedeli smo na stepeništu ispred Doma u Kelnu (druga po veličini katedrala u Nemačkoj, simbol grada), pijuckali neko pivo iz limenke, prepričavali doživljaje iz “Lanxess Arene” i čekali Mošu (Momira Ilića) da se javi:
– Letimo oko 4 ujutru za Majorku, ali vam se javljam da vam kažem gde smo, pa da dođete da slavimo zajedno – rekao nam je presrećni kapiten “Orlova” u miks-zoni nakon finala, koje je osvojio njegov Kil. Ostao je poslednji, slikao se sa svakim, davao pehar na fotografisanje, intervjue o Kilu i reprezentaciji. “Sve može”, kada imate za sagovornika takvog profesionalca, kao što je Momir Ilić.
Posle neobavezne priče sa Stefanom Krečmarom, veče pre toga, o srpskim ženama, diskotekama u Beogradu, pa i nekim stvarima za koje je zamolio da “ostanu van medija”, uz “Kolsch”, koji se pije iz čaša od 0,2l i predstavlja problem za one koji bi da “imaju meru”, za srpske novinare u Kelnu, perfektan event je imao “highlight” – slavlje sa šampionima Evrope!
Nakon nekog vremena, javio se Momir. Ispalo je da je slavlje samo nekih pedesetak metara od Katedrale u Gafellu, pivnici, gde su veče pre toga novinari imali “Media night”.
Ispred pivnice, stoji Tijeri Omejer u sakou, ispod koje je slavljenička majica – “THW Kiel uberflieger 2012 – preleteli 2012-u”. Navijači u klupskim dresovima ga “zlostavljaju” fotografisanjem, ali skromni Francuz, junak finala, sve to trpi stoički sa osmehom na licu. Pokušavamo sami da uđemo na proslavu u podrumu pivnice, dobijamo samo “nein, nein”.
Vraćamo se kod Omejera, kroz pesmu Kilovih navijača, koji su okupirali gornji nivo pivnice. Dolazi Moša po nas, krećemo za njim. Put do podruma biva prekidan desetak puta. Ljudi mu se bacaju oko vrata, svi žele sliku sa drugim strelcem ekipe na putu do treće Lige šampiona.
Jedno “oni su samnom”, bilo je dovoljno da hladni Nemac iz obezbeđenja propusti četiri srpska novinara. Sedamo, pričamo, smejemo se, nazdravljamo, tu je i Momirova supruga, Maja. Porodično slavlje, igrači sa suprugama, ljudi iz kluba, viđeniji navijači. “Kolsch” ide u potocima.
– Ljudi, čekate da vidite šta će biti drugog juna u Kilu – najavljuje Momir veliki proslavu sjajne sezone “Zebri” u kojoj su osvojili sve što se može osvojiti.
Priču prekida “luckasti” Kristijan Cajc. Baca se na Mošu i pokazuje dva prsta prema zvezdicama na njegovoj majici:
– Šta će tebi tri zvezdice, kada si osvojio Ligu šampiona samo dva puta? – kreće smeh, prozivke, malo na nemačkom, a Boga mi, i na srpskom. Cajc je osvojio i onu prvu, 2007. godine. Čujemo “deeebeliii”, onako horski od više igrača, a nismo sigurni kome je upućeno.
Priča se srpski u Kilu, i to sasvim solidno, ukapirasmo to u nastavku večeri.
Tu su i Šveđani, Anderson, Alm, Lundstrom, grupisani. Prilazim Kimu, kažem mu “ovo ti je bila najbolja sezona u karijeri”, na šta on odgovara “biće još bolja u Kopenhagenu”.
Opasni su ti Skandinavci. Prete Kilu, a još njegov dres nose. Pada ruka ruci, slikanje, ali i neskrivene simpatije kada čuju odakle dolazimo.
Vreme brzo prolazi, većina igrača, a sa njima i Momir kreću put aerodroma, čeka ih let za Majorku. Ostaju Šveđani, kao i Omejer. Pitamo Mošu na rastanku, zašto ne idu:
– Opraštaju se od kluba, sređuju papire, sele se. Nemaju vremena puno da slave. Drugima je već dosadno – kroz smeh kaže Momir i dodaje:
– Uživajte, vidimo se trećeg juna u Srbiji! Jedva čekam da dođem kući.
Ostajemo, sabiramo utiske. Ulazimo u priču sa kapitenom. Jedan je Markus Alm. Opet oduševljenje kada čuje da smo Momirovi prijatelji. Pitam ga jel’ moguće da je moj kolega negde sredinom drugog poluvremena čuo Dominika Klajna, kako posle jednog promašaja izgovara “najsočniju srpsku psovku “ – “ U PM”. Smeje se, kaže:
– Moguće je, naravno da je moguće!” – nastavljamo da se smejemo. Ovo je noć za smeh i dugo pamćenje.
Tek negde oko 4 ujutru, Šveđani dižu sidro, zajedno sa nama. “THW!”, čulo se još par puta tog jutra u Kelnu. Izlazimo ispred velelepnog Doma. Zvoni telefon, četiri i nešto, zove Momir: “Kako je bilo, jel sve u redu?” Let za Majorku samo što nije. Odmor, pa na London. Sezona iz snova. Veliki je Moša…
