Jovica Cvetković: Srebrni još nisu rekli svoje

Jovica Cvetković ponovo je na čelu srpske reprezentacije. Trener koji je vodio reprezentaciju Srbije po osamostavljivanju od 2006. do 2009. godine, biće na klupi „orlova“ u prva dva meča kvalikacija za Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj. Protivnici su Poljska u Gdanjsku (3.11) i Belorusija u Nišu (6.11).

Ponovo ste na čelu reprezentacije. Koje su to sličnosti sa situacijom od pre 10 godina, kada ste prvi put seli na srpsku klupu?

• Nije ništa slično. Od 2006. do 2009. godine imali smo proces stvaranja reprezentacije. Pravili smo je ni iz čega. Taj posao je išao kako treba i uspeli smo da ostvarimo ambicije, preležimo dečije bolesti i steknemo iskustvo kroz utakmice, kvalifikacije i prijateljske duele. Momci su na kraju mog mandata došli do stotinak nastupa što je obećavalo rezultate u budućnosti. Osvojili smo osmo mesto na SP 2009 što je bio veliki uspeh za taj trenutak. Uporedo smo pravili nasleđe, one koji bi trebalo da nadopunjavaju i obezbede smenu generacija. Osvojili smo zlato na Mediteranskim Igrama u Peskari sa sastavom koji bi u perspektivi trebalo da zameni A tim. Obezbedili smo i plasman na EP u Austriju već na polovini kvalifikacija. Ono što se kasnije dešavalo je nešto što nije išlo tokom koji je ta generacija obećavala i koliko je bila kvalitetna.

Ko bi rekao u tom trenutku da će to osmo mesto na SP 2009 biti najbolji rezultat posle srebra u Beogradu do dan danas…

• To je nešto za analizu, da se dublje uđe u taj period. Ono što je mene lično povredilo gledajući sa strane, što je ova generacija proglašena domaćinskom, da je to njen maksimum, da je medalja produkt domaćeg terena. Mi znamo da u sportu ne može ništa da se postigne ako ne postoji rad i kvalitet. Nemoguće je  doći do srebrne medalje ako nisi kvalitetan. To je pokazatelj da se nije dobro radilo onima koji se razumeju u rukomet i njemu dobro misle. Kroz rad samnom u te tri godine, momci su obučeni da igraju na svetskom nivou. Igrali smo najmoderniji rukomet, brzo, kvalitetno, obraćali pažnju na sve segmente. Približili smo se vrhunskim selekcijama, Danskoj, Hrvatskoj i Francuskoj. Našli smo se u poziciji da treba da počnemo da pravimo vrhunske rezultate. To nismo uradili.

NISMO IGRALI MODERAN RUKOMET

Nakon vašeg prvog mandata, Srbiju su vodili Sead Hasanefendić, Veselin Vuković, kratko Ljubomir Vranješ, Vladan Matić, Dejan Perić…

• Ako pogledamo igru od momenta kada sam otišao sa različitim selektorima, videćemo da se potpuno izgubila brza igra i kontranapad, a danas ako reprezentacija nema sedam do 10 golova iz kontranapada i brze igre, ne može da bude u vrhu. Sa jednom stereotipnom igrom, sa pogledima da postoji samo odbrana ili samo napad, to je nemoguće. Tih sedam do 10 golova ne može da se nadoknadi ni dobrom odbranom, ni takvim napadom. To je moje objašnjenje za krizu rezultata. To je sve jasno. Moj povratak je i velika želja da u ovom momentu pokušam da mobilišem sve te igrače koji su danas na vrhunskom nivou.

Mnogi misle da je zenit generacije Ilića i ostalih momaka prošao…

• Ne, oni su na vrhuncu. Hajmo da pričamo o Momiru Iliću, Marku Vujinu, i dalje su glavni u Vespremu i Kilu. Toskić igra izvanredno, Stojković je jedan od najboljih pivotmena. Svi su oni ušli malo u godine, ali ne delim igrače na mlade i stare, već na dobre i loše. Mi smo mala zemlja. Ne smemo da bacamo igrače. Pogotovo kada pogledamo malo unazad i pogledamo naš podmladak. Imamo taj problem. Nemamo nasleđe. To je činjenica. Nalazimo se u izuzetno teškoj situaciji. Imamo EP 2018. Ova generacija je najzrelija. Treba je mobilisati, napraviti sistem igre, koji od 2009. godine nije napravljen.  Nisam ga video ovih sedam godina. U tom sistemu igre doći ćemo do igre sa kojom ćemo otići u Hrvatsku i boriti se za najviši plasman. Ne postavljam se kao da sam dobio mandat za dve utakmice. Postavljam se kao da ću ostati do kraja EP. Tako pričam i verujem u ono što pričam.

Kako motivisati momke,igrali su pred 20.000 ljudi i osvojili srebro u svojoj zemlji, a onda je usledila serija loših rezultata, loša klima koja se stvorila oko državnog tima i uopšte rukometa…

• Razgovarao sam sa par njih i razumem zašto neće da dođu. Razumem i one koji su prihvatili da dođu. Ono što sam čuo od njih, prihvatio sam kao takvo. Postoji veliki problem, neću reći bol, zbog nekih stvari koje su se desile u bliskoj prošlosti koje su prouzrokovale njihovo povlaćenje. Ako su spremni, iskreni, pričaće sa vama, ali razumem i ako neće. Potrebno je vreme da veruju u nešto novo, u nešto što danas Cvetković priča. Ušao sam silno u ovo da pokupim sve što je naš kvalitet. Prihvatam da u ove dve utakmice uđem i bez njihove pomoći, ali očekujem da će promeniti mišljenje posle njih.  Želim da pokažu da nije tačno ono što vlada u javnosti, da su generacija koja je pokazala maksimum na EP 2012 i da nisu za ništa bolje. Verujem i znam da su za mnogo bolje, da su trebali da budu u borbi za medalje, a ne da se muče sa prolazom iz grupe. Teško je doći do rešenja odmah. Znam da mi mnogi od njih veruju, jer ih nisam slagao za tri godine koliko sam bio sa njima. Teško je danas, posle sedam godina i svih problema. Dao sam im vreme da razmišljaju, da se uvere u ono što Cvetković priča. Biće nam teško u ove dve utakmice bez njih, ali sam siguran da ćemo uspeti. Da će se uveriti u ono što sam pričao i ono što radi nova garnitura u Rukometnom savezu Srbije. Treba im dati vremena.

Kako vidite prvog rivala – Poljsku?

• Poljaci imaju najbolji rejting. Kvalifikacije traju šest utakmica. Znamo ako dobijemo sve kod kuće da možemo biti drugi. Ne tražim alibi ni za šta. Ciljeve sam definisao. Situacija je takva da igramo dve utakmice u 4 dana. Nama je prioritet Belorusija u Nišu. Ne postoji imperativ pobede u Gdanjsku. Bez igrača koje sam planirao, u situaciji sam da neču moći puno da kalkušišem, opteretiću više nosioce igre nego što sam planirao. Nećemo da pretimo, ne idemo sa belom zastavom, gledaćemo da se sačuvamo za Beloruse, ali i iskoristiti priliku ako se ukaže. Poljaci su treći na svetu i četvrti u Riju. Iskusni su, u prednosti su, nema govora. Duge su kvalifikacije, a verujem da će sve biti rešeno i pre poslednje utakmice sa Poljacima kod kuće. Izabraćemo najbolju moguću varijantu za ovaj trenutak.

IZGINUĆEMO PRED NIŠLIJAMA

Niš je godinama bio bastion srpskog rukometa, a hemija se stvorilo još u vreme formiranja reprezentacije Srbije sa vama na čelu. Sada naboj više nije takav…

• Nismo izgubili Niš. To je rukometni grad i uvek će biti. Tamo ljudi znaju rukomet. Mi smo se odužili tim ljudima svojim partijama. Sećam se utakmice sa Italijanima, kada smo igrali za publiku, pobedili 20 razlike, i ljudi su bili oduševljeni. U Nišu ćemo izginuti, dati sve od sebe i vratiti za veliku pomoć koju očekujemo. Tražimo da Niš počne ponovo da nam veruje. Ne sumnjam da će atmosfera biti dobra i da ćemo napraviti dobar rezultat…

Grupa sa Poljacima (Talant Dušebajev), Rumunima (Ćavi Paskval) i Belorusima (Jurij Ševcov) vrvi od velikih trenerskih imena, a mesta u Hrvatskoj biće samo za dvojicu…

• I ja sam ozbiljno ime za njih. I Dušebajev i Ševcov su igrali u moje vreme, Dušebajev i posle mene. Kao igrači nisu postigli više od mene. Imam poštovanje prema njima kao prema svakom treneru sa suprotne strane. Borićemo se. To je uvek zanimljivo…

U poslednjih sedam godina, niste bili previše aktivni što se tiče trenerskog poziva.

• Osvojio sam sa banjalučkim Borcem tri titule. Bio sam u Saudijskoj Arabiji, napravili smo dobar rezultat tada. Pre toga sam bio u rumunskoj Konstanci. Sklonio sam se malo od svega. Imao sam privatnih okupacija. Umorio sam se malo od rukometa u jednom momentu. Ostao sam u rukometu, tu sam, evo me tu danas. Ništa drugačije nego što sam 2006. godine preuzeo reprezentaciju. Oran sam. To je najbitnije od svega.