Prošle nedelje je rukometni svet „zatresla“ vest da je mladi srpski desni bek, Stefan Terzić (18) potpisao trogodišnji ugovor sa nemačkim HSV-om. Da su putevi rukometnih talenata do profesionalnih voda, često puta različiti govori i primer momka, koji je prve rukometne korake načinio tek pre pet godina u rodnom Arilju. Kako je tekao put od betona Arilja do „O2“ Arene, šta je u glavi rukometnog „Balotelija“ i kako se nosi sa izazovima, koji mu predstoje u klubu i kadetskoj reprezentaciji, pokušali smo da saznamo pre polaska kadeta na EP u Austriju.
Rukometnom svetu si bio poznat pod prezimenom „Radulović“, ali je svet obišla informacija da Stefan Terzić odlazi u HSV…
– Terzić je prezime moje majke. Njoj dugujem sve u životu. Od kako smo se vratili iz Crne Gore i rastali sa ocem, brinula je o meni i vodila kroz život, kada nam je bilo najteže.
Vest da si potpisao trogodišnji ugovor sa HSV-om, najčitanija je na Balkan-Handball.com od početka meseca, zajedno sa informacijom da je Ivano Balić „slobodan“. Red je da čujemo tvoju rukometnu priču…
– Sve se nekako prebrzo desilo. Počeo sam da igram rukomet pre pet godina u rodnom Arilju. Treninge smo imali dva puta sedmično, gotovo rekreativno. Onda je došla La Vita liga, koju sam dobro odigrao, pa je došao poziv i prvo okupljanje sa reprezentacijom u Banja Luci. Trener me je video, pitao, ko je ovaj mali? Tražio je od majke da me pusti da odem negde da igram, iako je majka bila izričita da ne idem pre 18. godine. Hvala treneru, smarao je majku svaki dan, dok nije popustila. Arilje je malo mesto. Insistirao je da odem, kako ne bih stagnirao – iskren je Terzić kada priča o svojim počecima, kao i naporima Aleksandra Savića da ga „zarazi“ rukometom.
– Došle su ponude Partizana, Zvezde, Kolubare. Nisam imao osećaj da bih tamo bio zadovoljan. Onda je došla ponuda Borca iz Banja Luke. Meni se svidela ta sredina i odnos prema mladim igračima. Tamo sam proveo dve i po godine. Sa 15 i po godina sam otišao – kaže Terzić.
Za to vreme, igrao je i na pozajmici u Prijedoru…
– Lepo iskustvo u Premijer Ligi BiH. Bio sam drugi strelac sa četiri, pet utakmica manje. Kalio sam se, stekao prijateljstva, malo sazreo kao čovek i sportista. Definisao sam svoje rukometne ciljeve, da uvek dam sve od sebe i probam da budem najbolji. Dobre utakmice sa reprezentacijom, pomogle su mi da me ljudi vide i prepoznaju – kaže novi HSV-ovac.
Zbog svoje hiperaktivnosti, a u duhu prošlog EP-a u fudbalu, prilepili su ti nadimak „Baloteli“:
– Istina je da sam hiperaktivan. Malo više (smeh). Trudim se da taj višak energije kanališem kroz teren. Mislim da sam pozitivan, ne volim da gubim – sa osmehom se „brani“ Terzić:
Pri zvaničnoj prezentaciji u Hamburgu, izjavio si da je puno klubova želelo da te vidi u svojim redovima…
– Tako je, puno nemačkih klubova je to želelo. Bila je ponuda Gumersbaha, pa nekoliko drugoligaša, koji su mislili da je bolje da se izgrađujem kao igrač kod njih, pre nego zaigram u Bundesligi. Imao sam i dosta ponuda menadžera, ali sam se odlučio da radim sa Sašom Bratićem, koji je najuticajniji i radi sa puno naših reprezentativaca. Posle par treninga sa HSV-om, video sam da je to na mnogo većem nivou, nego sve ostalo. Uz konsultaciju sa menadžerom i majkom, odlučio sam da je to najbolje za mene. Imaću vrhunski rad uz vrhunske igrače i sjajnog trenera- iskren je Terzić i dodaje:
– Oskar Karlen će na teren tek u februaru, do tada sam drugi desni bek pored Lijevskog. Pitanje je i kada se vrati, koliko će biti spreman da odigra na visokom nivou. Siguran sam da ću šansu iskoristiti. Nije mi problem da krvarim na terenu, da treniram pet puta dnevno. Ništa mi nije problem, daću sve od sebe da iskoristim priliku koja se mladom igraču pruža jedanput u životu. Nadam se da će se svi pozitivno iznenaditi…
Do sada je bila striktna podela na Kil (srpski) i HSV (hrvatski)…
– Znam, nema veze, ja sam Srbin (smeh). Možda jednog dana zaigram i u Kilu. Stvarno su me prijatno iznenadili Vori, Duvnjak i Lacković. Na prvom treningu, kada sam stigao, igrali smo između sebe. Bio sam stegnut, kako ne bih bio. Pored mene igra Lindberg, čuvam Hensa, ne znam šta se dešava. Onda su me njih trojica opustili pričom, stigla su i podbacivanja, blokade, igrali su za mene. Opustio sam se. Bilo je i komentara da su se oni prodali, vreme je za mene. Hvala im, nisu glumili zvezde. Tu će biti i Tahirović – priča mladi Ariljac, koga čekaju velike obaveze:
– Posle EP direktno odlazim u Nemačku. Imamo wild card turnir za Ligu šampiona. Nadam se da ću dolaziti u Beograd da igram sa Partizanom.
Reprezentacija polazi na svoje prvo veliko takmičenje – EP u Austriji. Govore ljudi da ste veoma talentovana generacija…
– Mislim da s pravom to kažu. Imali smo odlične uslove za rad, dobre pripreme, Kopaonik, Ečku, Požegu. Puno se ulaže u nas, dobra je atmosfera između nas, puni smo nekih priča, dobro se zezamo.
Čekaju vas Slovenija, Finska i Danska…
– Dansku znamo sa EJOF-a, gde smo ih pobedili prošle godine. Pojačani su sa dva igrača, koja su bila sa juniorima u Argentini tada. Slovence smo skautirali pojedinačno. Znamo da imaju visokom golmana, ali ne znamo kakav su kolektiv. Fizički smo moćna ekipa. Možemo da trčimo, da igramo dobru odbranu. Igramo moderan rukomet. Nadam se da će se to isplatiti i da ćemo se vratiti sa medaljom. San svakog igrača se zna. O tome smo pričali tokom čitave godine, na svakom okupljanju i van njega. Trener sve drži pod kontrolom, trudi se da nas održi u sportskom režimu.
Prošle godine ste se iz Trabzona vratili ošišani „do glave“ svi do jednog. I sada je vrućina, ali svako fura svoju frizuru…
– Da smo ušli u finale u Trabzonu, treneru je bilo zakazano šišanje. Kada se sve sabere, mislim da je trener u pravu. Biće vremena za sve. Verujem u sebe i ove momke. Stvarno smo kao braća – zaključio je razgovor za Balkan-Handball.com, Stefan Terzić…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
