Balkan-Handball.com

„Poslednji ples“ Nenada Vučkovića: Nemam za čim da žalim

Utakmica poslednjeg kola ARKUS lige između Železničara i Dinama u Čairu pala je potpuno u drugi plan, pošto je upravo u Nišu zbogom rukometu rekao član srebrne generacije iz Beograda – Nenad Vučković. Poslednji ples u karijeri čuvenog beka trajao je tačno 23. minuta, oglasila se sirena, a onda se Vučković pozdravio sa svima i rekao zbogom igračkim danima. Iako zbog epidemiološke situacije publike nije bilo, višeminutni aplauz prisutnih učinio je da se igrač Dinama, bar približno, u Čairu oseća kao nekada kada je kao član reprezentacije upravo na ovom mestu uvek imao podršku više hiljada Nišlija.  

Mnogo me lepih momenata vezuju za Niš i Čair, prvenstveno mislim na moju reprezentativnu karijeru. Najlepše momente sa reprezentacijom doživeo sam ovde pred niškom pubilkom. Eto sada se sve tako poklopilo da završim karijeru u Čairu, iskren da budem to mi znači puno i drago mi je zbog toga, započinje priču Vučković. 

Prošao je sve reprezentativne selekcije, za seniorski tim nastupao je na nekoliko evropski i svetskih šampionata, a sa Evropskog prvenstva u Srbiji ima srebrnu medalju. Ne sme se zaboraviti ne učešće na Olimpijskim igrama. 

Nemam za čime da žalim, dosta ljudi pominje to finale protiv Danaca u Areni, žali za nečim… Međutim ja ne žalim ni za čim, mislim da smo napravili sjajnu atmosferu tada i da smo apsolutno zaslužno igrali finale. Kruna moje karijere svakako je bila odlazak na Olimpijske igre, nažalost nismo se tamo nešto proslavili, ali svaki profesionalni sportista sigurno sanja da učstvuje na Olimpijskim igrama, meni se taj san ostvario. Što se tiče same reprezentativne karijere bilo je loših i dobrih momenata, pamtiću i jedne i druge. Ipak gledam da iz svega izvučem najpozitivnije. 

Pozitivne vibracije i danas dolaze iz nacionalnog tima, Toni Đerona preporodio je reprezentaciju, a i sam Vučković se nada da dolaze bolji dani za Srbiju. 

Sigurno je da stvari idu na bolje i srećan sam zbog toga, promene su evidentne, „bačen“ je akcenat na određeni sistem nadam se da će Toni dobiti podršku da ovo izgura neki druži vremenski period, da ne ostane samo na trenutnom uspehu, a da posle prvih nesupeha krene osuđivanje. Generalno smo mi u Srbiji takvi da najstrašnije osuđujemo i neke mnogo uspešnije sportove i sport, ali ja se ipak nadam da će ova priča opstati. Mislim da je ozdravljenje našeg sporta u mlađim kategorijama, jer nažalost ni Toni, ni bilo koji drugi strunjak, ako nema igrače koji treba da sprovode ideje na terenu, ne može da napravi uspeh, sve ostalo je uzalud. Moramo da razmislimo i da krenemo polako da pravimo priču sa mladima, samim tim i bazu za budućnost. 

Posle dugogodišnje inostrane karijere, vratio se u srpski rukomet, gde je nosio dresove Vojvodine sa kojom je osvojio titulu pravak, a zatim i Dinama. 

Velika je razlika sada u odnosu na ono što je nekada bilo. Nažalost kvalitet naše lige još je slabiji. Ja sebe nikada nisam video u inostranstvu i bilo je u planu da se vratim kuci kada budem završavao inostranu priču. Pokušaću nešto da pokrenem sa Rukometnom akademijom Dinamo jer sam ubeđen da ozdravljenje našeg rukometa leži u radu sa mlađim kategorijama. 

All-focus

Kako je sam jednom prilikom istakao da je rukomet neizlečiva infekcija – penzija ne znači odlazak iz rukometa.   

Ostajem u rukometu, ali neću biti uključen u seniorski rad. Postoji taj ozbiljan projekat Rukometna akademija Dinamo Pančevo, tako da se ja radujem novom izazovu i radu sa decom. Daću sve od sebe da to izvučem na najviši mogući nivo. Gledaćemo da okupimo najtalentovaniju decu iz cele Srbije, a u budućnosti se nadam da ćemo preći i na region. 

Za kraj razgovora Vučković govori i o tome šta je to njegova generacija imala, a nedostaje današnjim. 

Iskreno dosta je do dece, ali dosta je i do uticaja roditelja. Nekako mi deluje da im je dosta stvari dostupno internet, mobilni telefon, sve živo… Mislim da dosta dece živi u nekoj zoni komfora. Moja generacija nije imala tu zonu komfora, a da ne pričam o generacijama pre nas. Bili smo fokusirani na sport i treninge, bili smo posvećeniji. Zbog toga je na nama, na ljudima koji se bave mlađim kategorijama, da ih od malih nogu što bih ja rekao „inficiramo“ da se bave sportom,  a onda da ih usmerimo da osećaju pripradnost gde god se budu nalazili, u bilo kom klubu od malena moraju da osećaju pripadnost tom klubu kako bi uvek davali maksimum. 

KRISTINA KRSTIĆ

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *