U Mađarskoj, Švajcarskoj i Austriji počelo je Evropsko prvenstvo za žene. Bez prevelike pompe, u dve nerukometne zemlje kada su žene u pitanju, a u onoj rukometnoj gde je prestonica Budimpešta rekla da ne želi da ućestvuje u celoj priči, okupile su se 24 najbolje reprezentacije Evrope. Po sistemu muškog prvenstva, krenule su i žene, iako je svima jasno da toliko kvalitetnih reprezentacija nema, o čemu svedoče i tek će svedočiti rezultati u prvoj fazi. Ideja da svi koji znaju šta je rukomet učestvuju legitimna je zbog brojki i tržišta, ali i štetna sa aspekta zanimljivosti, jer ćemo gledati dosta „napucavanja“ od strane favorita čemu je i poslužio prvi dan.
Drugi dan, derbi Srbije i Crne Gore bi trebalo da bude poslastica. Uroš Bregar je duboko u četvrtoj godini mandata i samo par meseci mi fale da obori rekord svog prethodnika Ljubomira Obradovića koji je izgurao ceo ciklus na klupi. Paradoks je da kontinuitet rada u srpskom ženskom rukometu nije potvrđen kroz sportski rezultat, ali negde i pokazatelj da nije i ne može biti sve do jednog čoveka.
U svakom slučaju, malo šta se promenilo u ženskoj reprezentaciji od kako je Bregar preuzeo tim u aprilu 2021. godine. Zakasnelo podmlađivanje selekcije na koje se čekalo dve godine i samo par solidnih momenata malo je od trenera koji ima zavidan međunarodni renome. Za prosutim mlekom ne vredi plakati, ali vreme je da vidimo šta je na stolu ovog decembra. Iako Srbija ima rejting najslabije ekipe u grupi, u čemu se slažu kladionice i ljudi koji prate ženski rukomet, 0-3 bi bio znak da ovaj posao u stvari može da radi svako. Drugi krug verovatno ne bi mogao da potpiše ni Torir Hergeirson, da je slučajno u trenerci sa „vilager“ logom, ali da se herojski padne za njega, to je imperativ i nešto što moramo da vidimo i osetimo na terenu kada u grupi već nisu Skandinavke i Francuskinje. U krajnjoj liniji, ženski sport je nepredvidljiv, pa ako je tako, neka jednom bude na našu stranu.
Slovenija je izvukla 120% u prethodnom olimpijskom ciklusu završivši ga u Parizu, tamo gde nismo mogli da ih očekujemo ni u najluđim snovima. Hrvatice su pre samo četiri godine osvojile bronzu na onom „korona turniru“ u Koldingu što je bila senzacija nad senzacijama, a Crnogorke su na krilima domaće publike izvukle preko maksimuma za bronzu u Ljubljani na prošlom EP. Ko je sledeći da uradi ono što se od njega ne očekuje?
S druge strane, Bregar je na konferenciji za medije pred polazak na put uspešno poentirao vezano za status klubova i rad u njima. Tu se nema šta ni dodati, ni oduzeti. Bez ozbiljnog ženskog kluba koji će barem biti činjenica u Ligi Evrope i omasovljenja, gotovo je nemoguće da ćemo vratiti ženski rukomet na iole ozbiljniji nivo. To i vrapci na grani znaju.
Tri osvojene medalje Ex-YU selekcija za 30 godina na Evropskim prvenstvima dovoljno govore gde je ženski rukomet u bivšoj Jugoslaviji. Medalje su vanvremenska stvar, ali često nekada i nemaju veze sa realnošću. Nema plana, ni naznake njegove, da će biti nešto epohalno bolje. Nada, međutim, ne traži ni toplu salu, ni nove patike, ni dobrog trenera. Ona će postojati sve dok postoji rukomet.
