Posle meča domaće Superlige između Crvene zvezde i PKB-a,
iskoristili smo priliku da popričamo sa čovekom koga nema potrebe posebno
najavljivati, ali uradićemo to zbog mlađih ljubitelja rukometa, koji nisu
stigli da uživaju u njegovim igrama. Naš sagovornik je Nedeljko Jovanović (38),
nekada najbolji srednji bek planete, sportista godine u izboru Olimpijskog
komiteta (1999.) i član jedne od najboljih generacija koje je Srbija i
Jugoslavija imala. U klupskoj karijeri, preko čuvenih finala sa Zvezdom u dresu
Partizana, put ga je vodio do Španije (največi trag u Portland San Antoniu),
Nemačke, Slovenije, Mađarske, da bi svoje poslednje rukometne dane krckao u
austrijskom Insbruku. Šuškalo se o prelasku u Čačak ovog leta, ali od toga,
ništa nije bilo.
Neđa Jovanović u "Šumicama" na meču Crvene zvezde. Slabo te
viđamo, otkud ti ovde?
– Još uvek sam aktivan igrač i imam obaveze prema klubu,
tako da ne mogu da prisustvujem mnogim utakmicama, ali kada sam u situaciji da
sam slobodan, volim da dođem. Imao sam utakmicu u petak, dobio tri dana
slobodno, tako da sam došao malo da vidim Zvezdu, Igora kao trenera i da se
vidim sa nekim starim prijateljima. Na kraju krajeva, vraćam se u Srbiju i
sigurno ću imati neke kontakte sa rukometom.
Igraš u austrijskom
Insbruku. Znamo da u Austriji vlada Bregenc. Gde je vaše mesto u austrijskom
rukometu?
– Austrijski rukomet je malo slabiji u odnosu na ostale
evropske lige. Ja sam sebe našao tu, budući da sam u jednom trenutku prestao da
igram na 3-4 meseca, jer sam problema sa leđima. Ponovo sam se aktivirao, dobio
priliku da igram u Austriji. To sam prihvatio. Ekipa je solidna. Prošle godine
smo bili peti i izborili pravo igranja u Evropi. Za mene je to sasvim zadovoljavajuće. Prošle
godine smo bili nadomak ulaska u plej of, što je cilj u ovoj sezoni. Pojačali
smo i sastav. Došao je Miloš Pešić, bivši igrač Crvene zvezde. Luka Marinović
je već tamo samnom. Imamo i desnog beka Litvanca. Malo smo lošije počeli, ali
verujem da kako sezona bude odmicala, da će biti sve bolje i bolje.
Jesi li umoran od rukometa? Kako razmišljaš o budučnosti.
Kada je vreme za kraj?
– Fizički nisam toliko umoran. Mogao bih da igram još dve,
tri godine, ali moram iskren da budem. Čudna su mi ta tamošnja shvatanja
rukometa i malo mi to smeta. A sa druge strane, umorio sam se od boravka van
kuće, Beograda i Srbije, tako da ću se na kraju sezone organizovati da se
vratim ovamo. Videćemo, baviću se nekim privatnim poslom, naravno, vezanim za
rukomet.
A gde sebe vidiš posle igračke karijere? Trener, menadžer,
rukovodilac…
– Pa ne znam, videćemo. Kada se budem vratio, kada budem
obnovio neke kontakte, onda ćemo videti. Nemam neke specijalne prioritete, ali
verujem da sa kvalitetima koje sam imao svih ovih godina, mogu nešto da
pomognem. Da li to u okviru nekog kluba, da li u okviru neke federacije
Beograda, Srbije, videćemo. Sigurno ću naći neko mesto.
Dobili smo organizaciju EP 2012. Kako to komentarišeš?
– Sa žaljenjem, zato što se to nije desilo u vremenu mog
igranja za reprezentaciju. Sa druge strane, sa velikim ponosom i radošću, jer
ćemo imati veliku priliku da pred svojom publikom u četiri rukometna grada
napravimo jedan dobar rezultat. Siguran sam da će Srbija pratiti to prvenstvo,
jer mnogo ljudi voli rukomet. Činjenica je da su rezultati zadnjih godina malo
slabiji, ali to ne znači da je reprezentacija slaba. Siguran sam da će
reprezentacija uspeti da se izdigne na evropski nivo, i da ćemo svi od toga
imati koristi i radosti. Momci imaju
kvaliteta i verujem da možemo osvojiti jednu od medalja.
Kako ti se čini reprezentacija Srbije pred ovo SP u
Hrvatskoj?
– Komplikovano. Mislim da nismo u situaciji da očekujemo
jednu od medalja, ali to ne znači da ne treba da se borimo u tom pravcu. U
Hrvatskoj se prvenstvo održava. To je sigurno još jedna motivacija, tako da
očekujem da momci budu na više od 100% svojih mogućnosti. To je jedan od
preduslova da se napravi dobar rezultat.
Tvoja generacija je bila kvalitetnija invidualno od ove, a
verovatno i najkvalitetnija u pojedinim trenucima druge polovine devedesetih i na planeti. Ne moram da ponavljam da
su bajke ispričane o tome da niste bili u dobrim odnosima između sebe i da to
nije dovelo do rezultata (tri bronze- dve na SP, jedna na EP), koje ste objektivno zavredeli kao individualci?
– Ja bih to zatvorio pričom da su to bajke. Mislim da i
pored tih komentara, čak i da je bilo tako, tih teških sukoba među nama, što
nikada nije bila situacija, ni činjenica, svako od nas je na terenu izgarao
prvenstveno za sebe, pa ujedno i za tu reprezentaciju, publiku, naše familije
koje su nas pratile. Mislim da su to neosnovane kritike i da je svako od nas
dao maksimum u tim trenucima. Naravno, sport je takav. Bez obzira na učinak i
ulaganja, nemaš nikada garanciju da će ti se vratiti istom merom. Treba uzeti u
obzir da je rukomet postao mnogo brži i mnogo organizovaniji. Ne u smislu da se
ulaže samo u igrače, već u mnogo što šta i van terena. Tamo su se mnoge stvari
odigravale. Tako da mogu da zaključim da lično nisam nezadovoljan sa svojim
uspesima. Ne znam šta drugi smatraju. Možda je moglo i bolje, ali je moglo i
gore. Napravili smo to što smo napravili. Ja sam time zadovoljan.
Koliko vremena provodiš na internetu i da li stižeš da
posetiš naš sajt?
– Nisam nešto vičan računaru, ali znam sve ono što mi je
potrebno. Kada tražim neke rukometne informacije, Balkan-Handball je jedno od
mesta gde dolazim. Pogotovo kada je u pitanju domaći rukomet.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
