Sećamo je se iz statistika mečeva Crvene Zvezde koje je redovno ispunjavala svojim golovima. To radi i sada, samo u dresu Jedinstva iz Tuzle gde je u prvom delu sezone bila daleko najbolji strelac kluba sa 99 golova. Nekadašnja juniorska reprezentativka SCG, sada reprezentativka BIH, Ana Đurić(24) posle mnogo problema sa povredama tokom karijere, sada je jedna od najboljih igračica Premijer lige Bosne i Hercegovine.
Počeo je drugi deo sezone u Premijer lige BIH. Tvoj klub Jedinstvo nije u zavidnoj situaciji, kakva su očekivanja u nastavku?
-Juče smo igrali protiv Ilidže, pobedile 23:19. Inače, što se lige tiče, mislim da nam je borba za opstanak realna jer nismo doveli još uvek nikakva pojačanja, a otišle su nam je 4 igračice i jedna je povređena. Zato je i bio katastrofalan rezultat u Sloveniji u Čelendž Kupu. Naravno, pošto sam ja večiti optimista, nadam se bar sredini tabele jer smo imali lošu prošlu polusezonu pa se nadam da ćemo se bar malo izvući u ovom drugom delu.
Kako je išla tvoja karijera, gde si počela, znamo da si bila reprezentativka SCG u mlađim kategorijama?
-Počela sam u Voždovcu, tu bila 9 godina, od 1999-te u prvom timu, i dok sam tu prolazim kadetsku i juniorsku selekciju reprezentacije Srbije. Poslednje okupljanje mi je bilo 2003. u Makedoniji, na Svetskom prvenstvu za juniorke. Od tada me više niko nije zvao. Te godine sam otišla u Zvezdu i ostala do januara 2007.
Po čemu pamtiš period proveden u Zvezdi?
– E sad, u tom periodu u Zvezdi imala sam nekoliko povreda. Prvo 2004. rame, sreća pa se liga završavala u maju pa sam imala vremena da se oporavim do početka priprema. Te godine sam bila i kapiten. U februaru sledeće godine na turniru u Kozarskoj Dubici, povredim koleno, a pošto je rečeno da nisu ligamenti, u aprilu krenem opet da treniram i posle sat vremena treninga opet mi “ode” koleno. U maju operacija. Vratim se tek krajem decembra jer sam imala još jednu artroskopiju u septembru. Od kad sam se vratila nisam baš bila u dobrim odnosima sa dr.Žerajićem, ali ipak produžim ugovor na još jednu sezonu. To je bio samo nedostatak samopouzdanja jer nisam dugo igrala. Posle toga, u avgustu 2006., dve nedelje pred početak sezone povredim skočni zglob i opet pauza do decembra. E, tad mi je baš pukao film i odlučila sam da odem, ali, ipak odigram poslednju utakmicu protiv Bora. Ne mogu da verujem da neko može da bude toliki baksuz i ponovo se povredi. I danas mislim da je to zbog dresa(smeh). Od malena nosim broj 13, a u Zvezdi sam bila 2. A sad…period u Zvezdi, osim po brojnim povredama, pamtim i po dobrom društvu.
Od kada si u Jedinstvu, zašto si izabrala Tuzlu?
-Posle Zvezde bila sam u Rumuniji, da vidim kako je tamo, onda otišla u Ljubuški, pa onda došla u Tuzlu. Inače, moji su iz Bosne, negde tačno na pola puta između Brčkog i Tuzle, tako da se ovde osećam kao kod kuće. A kad se uzme u obzir da mi je ovo prvi odlazak od kuće, možda sam zato ovo i izabrala.
Približi nam malo ženski rukomet u BIH, kakva je situacija tvom klubu i uopšte u ligi? Ko je aktuelni prvak, ko ima najviše ambicija?
-Od kad sam došla, aktuelni prvak je Borac iz Banja Luke. Koliko mi je poznato, oni su i najbolji klub što se tiče i finansija i svega, zato se toliko dugo i drže na prvom mestu. Ostali su klubovi što se toga tiče – od danas, do sutra. To je velika šteta, slabo se ko odlučuje da ulaže u sport, da budem precizna, u ženski rukomet. Ovde je rukomet sličan rukometu u Srbiji, samo je problem što nema, kao u Srbiji, dovoljno dobrog podmlatka. Recimo, u Tuzli nema škole rukometa za devojčice, što je ludost. Zato, čim završim fakultet(DIF), a upisala sam ga ovde, kad sam došla, ima odmah to da pokrenem.
Šta se dešava sa reprezentacijom BIH čija si članica?
-Verovala ili ne, u reprezentaciju BIH sam ušla za odigranu jednu polusezonu. Nenormalno sam igrala jer sam se uželela da igram bez pritiska. Ovde sam imala totalnu slobodu i to mi je puno značilo. Što se reprezentacije sada tiče, ne znam šta bih rekla. Poslednje okupljanje,tj. takmičenje je bilo 2007. u Litvaniji, i posle toga samo turnir na koji ja nisam mogla da idem, i to je bilo to. Od tada ništa. Seniorke nemaju okupljanja, samo juniorke.
Ko su pored tebe
najbolje igračice BIH, gde igraju?
-A ima dosta dobrih igračica. Andrea Prusina, levo krilo iz Ljubuškog. Onda ima još jedno malo levo krilo iz Lokomotive iz Mostara, Alma Turudić. Ima levi bek iz Zrinjskog iz Mostara, Ivana Mlakić, Mersiha Sarajlić iz Želje iz Sarajeva. Onda desni bek iz Ljubuškog, Kornelija Rajković ( do skora je bila u Katarini iz Mostara, ako se ne varam). Ima ih još, ali ovo je neki moj izbor.
Niste uspeli da se plasirate u četvrtfinale Čelendž Kupa, Olimpija je bila ubedljiva u oba meča. Kako je bilo u Ljubljani?
-Uh! Još uvek bolna tema. Loše smo igrale, otišle sa knap igračica, imali možda jednu adekvatnu izmenu, a one hvala Bogu po dve-tri. Baš je bilo naporno jer Olimpija uopšte nije loša ekipa. Doduše, ne može parirati Krimu, ali ni mi nismo mogle da pariramo njima. Što je najgore, na drugoj utakmici na poluvremenu bilo 13:10 za nijh, što znači da smo imali nekoliko igrača na klupi, možda smo i mogli da se suprostavimo, a ovako… sve je jasno. Najbolje u Ljubljani je bilo to što sam videla nekadašnju saigračicu Sanju(Damnjanović) i Andreu(Lekić)!(smeh)
Kakve su ambicije za nastavak karijere?
– Skoro sam dobila finu ponudu iz inostranstva i ne znam ni sama, nekako nisam bila spremna da odem. Morala sam da je odložim bar nekoliko meseci pa sad kad opet dođe do toga, možda i odem. Prvi razlog što bih otišla je taj što želim da igram rukomet koji se igra preko, da vidim mogu li to. To mi je veliki izazov. A drugi razlog je naravno onaj vezan za finasije. Standardno. Volela bih otići negde preko i videti svoje mogućnosti u klubovima koji igraju ovaj moderni, brzi rukomet.
