Balkan Handball

KOLUMNA: Vojvoda, Banda i žuta cigla kaćkog „Hrama“

PIŠE: Žika Bogdanović

Nije se paučina uhvatila na rašlje kaćke dvorane „Hram“, hvala Bogu, deca još uvek trčkaraju za loptom u rukometnom selu nadomak Novog Sada, ali smo uvereni da je istinita verzija događaja koju nam je neko došapnuo prošle noći u snu.

 Očevici kažu da se sinoć, u neko vreme, iz kaćke hale koja živi svoj život daleko od glamura i pompeznosti sa kojom je oživela pre 18 godina uz blagoslovenu reč današnjeg Patrijarha Irineja, začula neverovatna buka. Tresle su se stative na oba gola, a klinci, nedovoljno stari da pamte, ostali su u čudu, hipnotisani, uzbuđeni kao nikada do tada, ni kada ih njihovi idoli „jutbjuberi“ povedu u carstvo gledanja tuđe zabave i imitiranja tuđih života.

Golovi u hali, nekada slavnog Jugovića, sada samo osiromašene škole rukometa bez većih ambicija u skladu sa kataklizmom koja je strefila srpski rukomet unazad deceniju, oglasili su se, gle čuda, baš u vreme kada je sudija odsvirao kraj u Vespremu, a socijalne mreže gorele posle uvoda Lige šampiona u Monpeljeu.

Kažu ljudi da čovek pamte, a da prostor i stvari nemaju tu osobinu. Kada porastete, saznate veliku istinu da ljudi lakše žive u zaboravljanju, a da jedino sećanja ožive kada se nađete na određenom mestu i određeno vreme.

VIDEO: Šterbikovo…

Tako i taj „Hram“, mesto novog drugoligaša, račun bez pokrića za osiromašenu zajednicu, u mrak, kada se pogase svetla, a popale „jutjubovi“ i krene rukometna fešta širom Evrope, u stvari – oživi.

Na jednom golu je Arpad Šterbik Vojvoda, na drugom Dejan Milosavljev Banda. Čovek i momak, legenda i perspektiva, obojica krenula iz Kaća u život. Jedan osetio najbolje dane s kraja devedesetih (poslednju spektakularnu sezonu branio u novoj hali gde je osvojen Čelendž Kup), drugi se suočio sa realnošću druge decenije XXI veka. Obojica su gledala u istu žutu ciglu i maštali gde će biti za deset, dvadeset godina.

Arpad je sa 22 otišao u Vesprem, baš sa koliko je Dejan, posle godinu i po dana odskočne daske u Partizanu, krenuo u Skoplje. Taj Vesprem Zdravka Zovka je bio toliko moćan da je u prvoj sezoni izboreno prvo finale EHF Lige šampiona.

Obojici se na rukometnom putu našao isti čovek – Dejan Perić. Preigrao se čuveni Perke sa selektorskom ulogom u Srbiji bez imalo trenerskog iskustva, ušao u nešto za šta nije bio spreman, ali da je reč o genijalnom golmanu i profesionalcu „do koske“, koji je mnogima osvetlio put, i tek će Milosavljevu, tu nema ni trunke sumnje. To je, uostalom, bila njegova uloga i kada je Šterbiku rasla prva brada s kraja prošlog veka.

Pitao me je, pre par nedelja jedan poznati golman – svetsko ime, zašto novinari u Srbiji odmah nazovu „novi Šterbik“ svakog golmana koji ima preko 100 kila i 195cm? Odgovorio sam mu, zato što se amaterski odnose prema svom poslu, odrađuju ga sa pola mozga i poprilično ih ne zanima, ni rukomet, ni novinarstvo (što zbog cunamija u kome živi esnaf jeste u nekoj meri razumljivo), a Šterbika se još uvek sećaju, kao i šira sportska javnost, pa je tako najlakše – nalepiti etiketu.

VIDEO: Debi iz snova Dejana Milosavljeva

Dejan Milosavljev nije „bejbi Šterbik“, niko nije i nikada neće biti. Ali Dejan Milosavljev poseduje ogroman urođeni talenat za hvatanje lopte, ne onaj nabildovan u teretani i napucan u motivacionim video klipovima na steperu. Stanite iza gola i gledajte ga kako „lovi“. To je golman čija se inteligencija vidi u svakom pokretu i koji je u svakom trenutku svestan gde je dobar, a gde je pogrešio, što je ključ svega. U tom smislu, od Šterbika pa na ovamo, u Srbiji nije bilo puno talentovanijih (a bilo je odličnih golmana), ali put do vrha je dugaaačak i jedna utakmica, ni tri, ne menjaju tu trasu.

I za kraj, obojica imaju tu neku ekspresiju „šta se radujete, pa sve je ovo normalno“ kada uđu u seriju. Bandi se još uvek sliva znoj niz čelo, maše pesnicom impresioniran mestom na kome se nalazi, ali daleko od „divljanja“ karakterističnog za većinu, dok je Šterbik „prešao igricu“ odavno, pa kada brani, izgleda kao da se rekreira na godišnjem odmoru. Toliko toga je odbranio u karijeri da mu ruke kažu „dokle ćeš više da nas mučiš“, a on sam posle desete odbrane izgleda kao čovek čiji unutrašnji dijalog ide otprilike…

„Daj Roli tu vodu da potrošim vreme, kada će više kraj. A i ti Orbane, šta me zoveš da osvajam pod stare dane, ovi su imali 15 godina to da urade i sada ja moram sa 40…“

2 Comments

  1. Ciglar

    16/09/2018 at 17:16

    Žuta cigla ? Lomim glavu već pola dana i ne povezujem.

    • Djole

      22/09/2018 at 09:37

      Mnogo bitno u ovom tekstu

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *