Balkan Handball

Intervju nedelje – Petar Nenadić!

Za samo 21 godinu života, tri
titule šampiona Srbije, kadetske titule Evrope i Sveta, i oreol najboljeg
igrača Srbije. Posle ere Nenada Peruničića devedesetih, čini se da niko tako
nije ušao u srce zvezdinog “Severa” i uši površnih poznavalaca rukometne igre,
kojima u sećanju ostaje samo kvalitet. Interesantan medijima zbog svoje igre i ponašanja,
poslednjih godina je trgao iz letargije novinarska penkala i učinio da se o
rukometu piše kao sportu za koji ima nade. Petar Nenadić(21), posle teške
povrede kolena, koja ga je odvojila od terena čitave prošle godine, vratio se
rukometu, čini se još čvršći u želji da uspe. Crvenu zvezdu i Beograd,
zamenio je relativno nepoznatim Alhesirasom, ali poznatom zemljom, Španijom i
ASOBAL-om, po mnogima, najjačom ligom sveta.

Zdravo, Pero. Postigao si osam
golova u poslednjem kolu protiv Almerije, u prošlom šest protiv Valjadolida.
Izgleda da posle perioda privikavanja stvari dolaze na svoje mesto? Jel’ to
liči na onog Nenadića pre povrede?

– Nadam se da je tako, kao svi u
klubu i u Srbiji. Najvažnije je da smo
uzeli dva boda.

Kakve su ambicije Alhesirasa?

– Svake godine su ambicije visoke i
ekipa je dobra. Ipak, uvek se ispreče
neki finansijski problemi. Nadam se da će biti dobro.

Kakvi su prvi meseci u Španiji? Kako
si se prilagodio na zemlju, ljude, način života? Nostalgije sigurno ima? Ko ti
pomaže da prebrodiš ovaj važan period u tvojoj karijeri?

– Sredina kao Alhesiras za razvoj
mladog igrača ne može biti bolja. Mali grad koji živi za rukomet. Bilo nas je
petorica iz Srbije, sada četvorica(Stojinović, Nadoveza, Đukić i ja) posle
odlaska Nenada Peruničića. Stvarno su mi
se našli kao braća rođena, kada sam došao ovde. Od najmanjih sitnica, hrane,
smeštaja, do administrativnih stvari. U prvih mesec dana mi je sve bilo
zanimljivo, nisam imao vremena da razmišljam o Beogradu i kući, ali evo zadnjih
par meseci nije tako. Nedelja je ubedljivo najgori dan, nšta se ne radi. Teško
je kada odeš mlad, nemaju pojma kad kažu, “sportista, tebi je lako”. Ko kaže
tako, poslao bih ga negde na mesec dana da vidi kako je to. Dođeš kući sam,
umoran, pa treba da se opeglaš, opereš, da izgledaš pristojno, treba ti da
popričaš sa nekim, a ti si sam. Nije lako. Surovi profesionalizam.

U kontaktu sa mnogim igračima koji
igraju u inostranstvu, primetio sam da većina njih odbrojava dane do dolaska u
Srbiju na zimsku odmor? Šta onda da poručimo klincima koji sanjaju da jednoga
dana igraju u inostranstvu? Nije zlato sve što sija?

– Da, nije zlato sve što sija.
Teško je, pogotovo kada odeš u nekim mladim godinama, kao ja, Šele(Žarko Šešum),
itd.

Verovatno si video i u medijima,
da su se mnogi rukometni ljudi začudili što si otišao u Alhesiras? Svi su
očekivali veći klub, a ne “špansko selo”. Pa šta Nenadić može da nauči u jednom
“španskom selu”?

– Petar Nenadić može svašta da nauči u
Alhesirasu. Odigrao sam samo dve jake utakmice posle povrede, protiv Islanda,
ne računajući one u našoj ligi, ali to je smešno. Da sam otišao u neki veći
klub, pitanje je koliko bi me istrpeli da se prilagodim i vratim u formu,
budući da se u takvim klubovima jure rezultati. Vreme će pokazati da li je ovo
pravi potez. Atmosfera je ovde odlična, igram 60 minuta što je najbitnije. Bilo
je teško u početku, dok se upoznaš sa Ligom, dok shvatiš da ovo nije Srbija,
kad osetiš 6 puta jači kontakt nego u Srbiji. Ali dobro, sve je bolje.

Na koliko imaš ugovor?

– Ugovor je na tri godine, s tim
što posle svake sezone mogu da idem. Bitno je da igram dobro, za ostalo se ne
brinem.

Kakva je finansijska situacija?
Perun je otišao, a u intervjuu našem sajtu prošle sezone, tadašnji trener Pero
Milošević je takođe isticao finansijske probleme kluba?

– Svi klubovi imaju malih problema
sa parama. Videćemo, tek sam došao ovde, moje nije da pričam.

Prošlo je osam kola, dovoljno da
nam daš svoje mišljenje o ASOBALU? Kakva je liga?

– Po meni je možda i jača liga od
Bundeslige, zato što svako može da dobije svakog. Mi moramo krv da propljujemo
da bi uzeli bodove kod kuće protiv svake ekipe, a na strani, jedan bod znači kao
pobeda.

Čini se da “velika četvorka” sve
lakše gubi bodove?

– Te ekipe dolaze umorne posle
utakmica u Ligi šampiona i teško je da nađu motive protiv uslovno “manjih ekipa”.
Ipak, ti bodovi ih koštaju titule. Kod nas je uvek puna hala, 2500 ljudi, uvek
nađeš motiva da pogineš na terenu. Liga je jako teška, daješ 300% sebe, 60
minuta je igra meso u meso.

Na nekim klipovima koje sam
gledao, video sam da Alhesiras igra u nekoj crnoj garnituri?

– Kući igramo u crveno-belom, a na
gostovanju u crno-žutom.

Siguran sam da bi bilo
interesantno videti te u crno-belom dresu?

– A to mi ne stoji nikako.(smeh)

Sa 21 godinom, postao si legenda
Crvene zvezde i najpopularniji rukometaš u ovoj deceniji. Čini se da posle
histerije oko Nenada Peruničića tokom devedesetih, “Delije” nisu imale većeg
ljubimca. Kakve te emocije vežu za Zvezdu? Igrao si u teškim trenucima za klub,
osvajao pehare, imao si i problema sa Upravom oko odlaska?

– Svi znaju da se na kraju sve
završilo na najbolji mogući način. Zvezda je klub u kome sam odrastao, prošao
sve selekcije, od pionira do seniorskog tima. Te emocije koje me vezuju za
Zvezdu ne možeš da opišeš. Svaka titula ima posebnu draž, ali je sigurno
najdraža ona (2006.) kada su nas svi pljuvali I govorili kako “dolaze u Beograd
da prebiju tu dečicu i uzmu dva boda”, a mi sa pretposlednjeg mesta došli do
titule. Tada smo zatvorili usta svima. Mnogo toga me lepog veže za Zvezdu. U
prvi tim sam ušao u generaciji sa Nikčevićem, Vučkovićem, Adžom, Stanićem, svi
su me od starta podržavali, tako da je lako bilo stasati uz njih.

Ti nećeš morati da se vratiš u
klub kako bi osvojio titulu. Legenda Nenad Peruničić se posle 14 godina vratio
da uradi ono što nije 1993. Kako ti zvuči cela priča oko njegovog povratka? Da
li postojeća struktura može da isprati Peruna u njegovim planovima, budući da
je prethodnih godina bilo ozbiljnih finansijskih problema?

– To nije jedini motiv. Perun se sigurno uželeo
i zemlje, porodice. Petnaest godina je bio u inostranstvu. Verujem da ti ljudi
mogu da isprate Peruna, ali potrebno je da se sklone i neki ljudi iz Zvezde,
koji misle loše Zvezdi. Sigurno je da može da se napravi dobar budžet. Ja bih
bio najsrećniji da Zvezda igra Ligu šampiona i pobeđuje, ko u vreme kad smo mi
pobeđivali Celje.

Kraj karijere u Zvezdi? Jel’ to postavljaš
kao neki vid zakletve?

– Ja ne znam šta može biti sutra.
Preterano mi je daleko da razmišljam 15 godina u budućnost. Ne razmišljam ni
dva dana unapred.

Pratiš li srpsku ligu? Šta treba
da se promeni u srpskom rukometu?

– Iskreno, meni je drago što su
pod navodima “mali klubovi” krenuli da ulažu. To će naterati Zvezdu i Partizan
da se bolje organizuju. Nekad je bilo pravilo, da imaš jake klubove kada su
Zvezda I Partizan jaki. Sad je izgleda situacija obrnuta. Mislim da će Zvezda
bez problema uzeti titulu, pogotovo sada kada su došli Perun i Mijatović. Sve
će biti gotovo pet, šest kola pre kraja.

Tvoja reprezentativna karijera je
baš bogata? Član si generacije koja je osvojila evropsko I svetsko zlato u
generaciji kadeta. Na juniorskom EP si doživeo tešku povredu kolena, pa se po
novinama pisalo da za to optužuješ savet koji nije hteo da plati magnetnu
rezonancu? Pominjala se I ponuda Crne Gore, da igraš za njihovu reprezentaciju.
Sad, odakle da počnemo?

– Što se tiče povrede bilo je i
moje i njihove krivice. Šta je bilo, bilo je, kao i za ponudu Crnogoraca. Sigurno
da je to ostavilo trag na početku same karijere. Ova povreda uopšte nije bila
laka. Pucanje prednjih ukrštenih ligamenata je najteža povreda danas u sportu

Motiva za igranje u reprezentaciji
ima?

– Poslednju titulu sa Zvezdom smo
proslavili na Kosovu(ujedno mi je bio i rođendan) sa tim ljudima koji žive
dole. Ono što me jako veže za igru u reprezentaciji jeste to Kosovo i te slike
koje su mi ostale u sećanju. Ti dani dole su ostavili veliki utisak na mene.
Uvek ću se odazivati reprezentaciji, kad sam mogao sa pola noge, uvek ću. Ne
interesuje me ko je selektor. Nikada nisam dolazio da bih se prodavao preko
nje, uvek samo iz velikog patriotizma.

Da li još uvek veruješ u svoju
generaciju? Šveđani su bili deseti u kadetskoj konkurenciji, ali su sada
juniorski šampioni sveta. Nas nije ni bilo na SP u Makedoniji. Znamo šta se
desilo sa generacijama 78’(druga u Evropi), 80’(prvak Evrope), 82’(treća u
Evropi). Ništa nisu uradili u seniorskoj konkurenciji. Da li misliš da ćete vi
uspeti da izbegnete taj “virus”?

– Za Makedoniju, to je bila viša
sila. Ja sam bio operisan, Rnić, Vujačić, Šešum se odazvao bez ijednog treninga
posle operacije. To nije bilo ni do trenera, ni do Saveza. Bili smo preopterećeni
igrama na prvenstvima i u domaćoj ligi, koja je bila veoma jaka liga do pre tri
godine. Celo leto si na pripremama sa reprezentacijom, posle igraš tu jaku ligu,
pa dođe poziv iz seniorske. To je sve ostavilo traga na nama. Nikome telo nije
od gvožđa. Mislim da se nismo izgubili. Šele igra Ligu šampiona veoma dobro,
Perišić i ja smo u Asobalu, krila iz Kaća su najbolji igrači Superlige. Teško
je da se krila prodaju ranije. Ljudi iz Saveza su svesni da imamo potencijal i
da vredimo. Videćemo šta će biti.

Kako je bilo na Svetskom kupu?

– Iskustvo više. Videli smo gde
smo i šta smo. Bilo je 6-7 igrača iz moje generacije. Moje mišljenje je da mi
nismo daleko od vrha, kao što mnogi misle. To što su nas Nemci nabili sa 10 razlike
kod kuće, pred 15000 ljudi? Pa da smo igrali četiri dana, ne bi ih pobedili.

Kako ste se uklopili u tim? U
novinama se priča da je sve idealno, pa jel’ jeste?

– Dobro smo se uklopili. Svako od
nas ima dozu odgovornosti u repki i zna šta sme da radi, a šta ne. Drugačiji je
odnos sa Šeletom i sa na primer, Ratkom Nikolićem. Šeleta znam 15 godina,
prošli smo sve i svašta zajedno, a Ratka znam par godina i viđam ga dva puta
godišnje na pripremama. Normalno je da ne može da bude isto.

Kao klinac od 18 godina, Imao si
jednu konfliktnu situaciju sa novinarima. Da li misliš da si za ove tri godine
kao senior i da kažemo medijska zvezda u Srbiji, sazreo u tom pogledu? Jel’ je odnos
sa novinarima sada rutina?

– To je tada bilo u afektu. Da je
nešto bilo strašno, verovatno bi mediji prekinuli kontakte samnom. Sada na to
gledam kao na posao, obavezu koju moram da ispoštujem. Kada sam stigao ovde,
morao sam da potpišem ugovor sa lokalnim medijima da ću se uvek odazivati na
njihove pozive i biti pristojan. Kada sam došao, pored ovakvih saigrača,
izgledao sam sam sebi neozbiljno, ali eto, uči se svakog dana.

Na tvom net-profilu piše – Kakve
su ti misli, takav ti je život! Pa, kakve su ti misli?

– Trenutno sam jako umoran posle
sinoćne utakmice i sada ću da idem na spavanje.

Dugo je trajao oporavak posle
teške povrede. Negde si izjavio, da ti je neki trener rekao “kako su svi veliki
igrači imali bar po jednu tešku povredu i da su iz toga izlazili jači”. Bio si
u fantastičnoj formi, a onda si morao na štake i na višemesečne terapije. Verovatno
je to pomoglo I da shvatiš, na koliko ljudi možeš da se osloniš. Šta si naučio
iz tog perioda?

– Milijardu njih je zvalo i
raspitivalo se. Zove neko, a znaš da ti ne misli dobro i da se raduje što si se
povredio. Posle svake povrede shvatiš ko ti je prijatelj, a ko ne. I sada kada
sam došao ovde, to se vidi po broju ljudi koji se javljao. Jako dobro znam, na
koga mogu da se oslonim. Glavni oslonac je bila i biće moja porodica. Sigurno
je da su tu i prijatelji sa kojima sam proveo detinjstvo. Veoma rano sam ga
napustio, postao profesionalac sa 17 godina. Bila je tu još jedna osoba, koja
mi je mnogo pomogla da prebrodim sve teške trenutke posle operacije.

Kažu da si miljenik žena?

– Ne znam šta da ti kažem na to.
Ja sam ti sada ovde u trećoj dimenziji, totalno van tog sveta.

I mlađi brat Draško je krenuo dobro. Došao je u
Zvezdu? Šta mu savetuješ?

– Viši je od mene, ima bombu u
ruci. Ako sam ja ostavio trag u Srbiji, voleo bih da to on uradi puta dva. Sada
prolazi istu školu koju sam ja prolazio.

Video si sajt? Kako ti se čini?

– Super je, odlično, vrhunski
izgleda. Stvarno ima šta da se pročita, mogu da se isprate neke lige. Samo
napred.

U Srbiji među rukometnim svetom
vlada mišljenje da ste ti, Šešum i ekipa, momci koji će spasiti srpski rukomet i
vratiti ga u svetski vrh. Za kraj, kakva je poruka za sve rukometne ljude u
zemlji?

– Videćemo, neka nas puste da
igramo. Imamo 21 godinu. Ako budemo vredeli, to će se videti kroz rezultate.
Oni su jedino merilo. Ne možete mene i Šešuma upoređivati sa Karabatićem. On je
sa 18 godina igrao sa deset lavova u Monpeljeu, a mi smo igrali našu ligu. To
je velika razlika.

 

ŽIKA BOGDANOVIĆ

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *