Balkan Handball

Intervju nedelje – Zoran Tuta Živković!


Trenersku legendu, svetskog šampiona sa reprezentacijom bivše
Jugoslavije, osvajača Kupa šampiona sa šabačkom Metaloplastikom i člana
zlatnog stručnog štaba iz Los Anđelesa 1984. godine, a kasnije osvajača
bronzi sa novom Jugoslavijom i jednog od najzaslužnijih ljudi za
ekspanziju rukometa u Egiptu, Zorana
Tutu Živkovića
, sreli smo u Blacu u
društvu predsednika niškog Železničara, Časlava Grubića, na tradicionalnom „14. Međunarodnom
TV turniru". Iskoristili smo priliku da popričamo i čujemo njegovo viđenje
prošlosti, budućnosti i sadašnjosti rukometa na ovim prostorima.

Kako vam se čini
turnir u Blacu?

– Ovo
je bez dileme najjači klupski turnir u zemlji. Svaka čast ljudima iz Blaca jer
drže kontinuitet i to je dobro za rukomet. Svi mi iz rukometa to trebamo
prepoznati, da pomognemo da to traje i na dalje, jer je to u interesu rukometa.
Malo takvih mesta možemo naći u Srbiji u ovom trenutku.

Posle angažmana u
Egiptu, vratili ste se u Niš i angažovali u Železničaru?

– Klub
je prošle godine ispao iz Superlige. Bio je pred gašenjem. Tridesetog septembra
prošle godine, kada su svi očekivali da će se ugasiti, Grubić i ja smo odlučili
da pomognemo klubu, samo da se ne ugasi. Onda je krenulo prvenstvo Prve lige, a
tim je bio sastavljen od juniora iz drugog tima, ali smo na kraju uspeli da izborimo
opstanak. Ne samo to, klub je bio u dugovima, a mi smo uspeli da ih vratimo
80%. Mladi igrači su igrali ovu ligu, tako da smo tu najtežu godinu za klub sa
takvom  tradicijom kao što je ima
Železničar,  uspeli da prebrodimo.
Najteže je prošlo, stabilizovali smo se, i sada krećemo da vratimo Železničar u
Superligu. Vratili smo trojicu biviših igrača, Miloševića, Denića i
Ognjenovića. Doveli smo Taskovića iz Vranja, a Aca Živković je trener. Pod
hitno moramo da se vratimo u Superligu, jer nećemo da čekamo. Grubić i ja smo
pobednici.

Kako vam se čini
kvalitet Superlige? Imali ste priliku da odgledate neke mečeve po povratku iz
inostranstva.

– Nemamo
kvalitet u Ligi. Liga je mnogo slaba, preglomazna. Nemamo kvalitet za 16
klubova. Pre, kada smo bili ogromna zemlja, pa i kada smo bili malo manja
zemlja, bilo je manje superligaša. Mislim da je suludo da Srbija ima 16
superligaša. Pola klubova nema finansije da izdrži to takmičenje. Nemamo
dovoljno kvalitetnih igrača za takvu jednu ligu. Realno bi bilo igrati ligu od
10, 12 klubova, da se kvaitet skoncentriše, uz neki plej of, razigravanje. To
je neka administrativna odluka i nema veze sa procenom, šta srpskom rukometu
fali. Opet ponavljam, sa Hrvatskom, Slovenijom, Bosnom i Makedonijom, najjače
takmičenje u bivšoj Jugoslavji je brojalo 14 klubova. Sa Crnogorcima isto tako.
Ne znam čiji su to interesi. Umesto da je smanjmo sa 14, mi je povećavamo. Stvarno ne razumem.

Znamo da ste
pratili pripreme reprezentacije pred baraž sa Česima, budući da su se naši
seniori pripremali u Nišu. Kako vam se čini srpska reprezentacija danas? Kakve
su nam šanse u Hrvatskoj?

– Propustili
smo četiri velika takmičenja i ovo je mnogo dobro što smo ponovo na največoj
sceni. Moramo da imamo taj kontinuitet na velikim takmičenjima, jer tu igrači
sazrevaju. Mislim da imamo solidnu reprezentaciju. Evo sada smo gledali OI,
osim te Francuske, sa svima možemo igrati. Razlika postoji u iskustvu igranja
na velikim takmičenjima, zato je taj kontinuitet bitan. Samo sa njim,
reprezentacija se stvara, jača i može biti bolja.

U Poreču će se Srbija sastati sa Egipćanima. Kako vidite taj susret?

–  Jači
smo od Egipćana. U grupi je Danska favorit, ima veči rejting. Sa Norveškom ćemo
biti tu negde. Mislim da možemo da uđemo u tu drugu polufinalnu grupu sa dva
boda, a posle ćemo videti. Treba se boriti. Ništa nije daleko, ali ni blizu.
Dobro je što će reprezentacija imati utakmice u kvalifikacijama za Evropsko
prvenstvo u oktobru, pa te završne pripreme. To je plus za nas, jer sve što
reprezentacija bude bila više zajedno, to će biti bolje.

Sada, kada su nam
i Liga, i reprezentacija po rejtingu 20. u Evropi, kako gledate na uspehe iz osamdesetih?

– Pre svega tih godina, kada smo bili i
Olimpijski pobednici i svetski prvaci, bilo je mnogo više igrača, veća država.  Jedino ko je zadržao konitnuitet, bila je
Hrvatska. Oni su mnogo toga napravili, uz puno rada i podršku države. Napravili
su izvanrednu reprezentaciju. Ni oni nemaju jaku ligu, imaju dva tri kluba, ali
evo, sada prave Zagreb. Tempirali su da u godini organizacije SP-a, sa Zagrebom
naprave veliki rezultat u Evropi. Koliko je rukomet bitan, najbolje govori
podatak da je za potrebe SP-a napravljeno 6-7 novih dvorana. Medijski, rukomet
je odlično propraćen i oni su otišli daleko od nas, zahvaljujući toj sjajnoj
generaciji. Prepoznali su svoje vrednosti i stali iza njih.

Osvajali ste
medalje i u „skraćenoj" Jugoslaviji.  Osvojena
je bronzana medalja na EP-u 1996. godine, a tri godine kasnije i svetsko zlato
u Egiptu. Mnogi su, pogotovo tu prvu bronzu, ocenili kao neuspeh, s obzirom o
kakvoj se generaciji rukometaša radilo (Peruničić, Škrbić, Jovanović, Perić,
Stojanović, Butulija, Knežević, Stefanović, itd).

– Lično, mislim da
je ta medalja posle 5-6 godina izolacije bila veliki uspeh. U to vreme je van
rukometa bila veoma jaka opozicija. Ljudi, koji su bili van rukometa, pokvarili
su atmosferu u reprezentaciji. Krenuli smo odlično, imali kvalifikacije u „Pioniru"
na kojima smo pobedili svetske prvake, Francuze. Onda je krenula hajka na mene.
Hteo sam da osvežim reprezentaciju sa nekim igračima posle tog Evropskog
prvenstva, ali tada je krenula hajka novinara iz Beograda, koji su čuvajući svoj
status, pisali sve i svašta. I sada možeš da pitaš, svi ti igrači kažu da su
pogrešili. Neki interes je postojao. Međutim, igrači nisu krivi, već kompletna
organizacija i ta opozicija, kojoj ni medalja nije bila dovoljna. Neke igrače
sam hteo da odmorim, da probam neke mlađe, ali im se to nije svidelo. Krenule
su i pretnje, anonimna pisma. Onda sam odustao pred Japan gde su doživeli
fijasko. Posle sam se ponovo vratio, kada smo uzeli bronzu u Egiptu za vreme
bombardovanja 1999. godine. Svih tih godina su bili poremećeni odnosi. Kraja
(Branislav Pokrajac) nije otišao u Sidnej na OI, zato što je dobijao pretnje,
pa je otišao Vujović. Mesec dana pre toga je napustio reprezentaciju. Ja se nikada nisam plašio za svoju bezbednost,
ali kada prete porodici, deci, onda su to druge stvari…

Kakav je
trenerski kadar u Srbiji?

– Za
trenere je veliki problem odliv igrača. Dajem za primer generaciju „80" sa
Pavlovićem, Stojanovićem, Đorđevićem. O toj generaciji niko nije brinuo. Savez
im ništa nije omogućio, nije obezbedio sigurnost, neke stipendije. Od klubova
nisu mogli ništa da očekuju i oni su otišli u inostranstvo jako mladi, ali i
jako nezreli. Većina njh su postali prosečni igrači. Da je Savez malo pametnije
razmišljao i radio, da ih je zaštitio kada je trebalo, danas bi srpski rukomet
drugačije rezultate imao. Savez mora da zaštiti najbolje mlade igrače i da
pomogne klubovima gde ti igrači sazrevaju. Takođe, mora da im omogući odličan
stručni rad. Treba prepoznati ko to može da im pruži.

Ima istine u tome
da se treneri u Srbiji slabo usavršavaju, da slabo prate trendove, itd…

– Naši
treneri su socijala. Da bi se on usavršavao, treba neko da mu pomogne. Sa tim
što zaradi, on nema ni vremena, ni prostora da ode na jedno Svetsko prvenstvo,
na Olimpijadu, na neki seminar. To je glavni problem. Oni su daleko od
evropskog nivoa. U prednosti su treneri u Švedskoj, koji imaju bolje uslove, finansije,
više pristupa literaturi, imaju od koga
da nauče, da isprate trendove…

Pričaju se bajke
o vašem boravku u Egiptu, vašoj popularnosti, blanko čekovima? Bili ste četvrti
na svetu, šesti na OI, i dva puta šampion kontinenta sa Egipćanima
.

– To sa
čekovima je bilo posle Svetskog prvenstva u Francuskoj (smeh). Napravio sam dve
generacije tamo. Tu, koja je bila četvrta na svetu, i sada jednu, koja je
prošle godine igrala na SP za juniore u Ohridu. Sa njima sam radio do 1.juna prošle
godine, i onda sam se vratio u zemlju, jer sam bio potreban porodici.

Kakvi su vaši planovi?

– Mnogo
mi je teško da ne radim. Ovu godinu ću ostati u zemlji. Imam nekih ponuda, ali ne moram ni da idem više nigde. Mora nešto
da bude baš specijalno da bi me privuklo. Naravno, to mora da bude propraćeno izuzetnom
finansijskom ponudom. Ne volim da radim u klubovima. Volim rad u reprezentaciji.
Navikao sam na turnirski deo. Odvikao sam se od ovog treniranja svakog dana i
utakmica. Zadnjih 28 godina sam angažovan u nekim reprezentacijama. Kada sam
bio mlađi, u jednom trenutku sam vodio Želju, Metaloplastiku u Ligi šampiona i
reprezentaciju. Te godine sam uzeo Kup sa Željom u Novom Sadu, bio sa
Metaloplastikom prvak Evrope, a sledeće godine osvojio i Svetsko prvenstvo sa Jugoslavijom
u Švajcarskoj. Bilo je energije i rezultata.

 ŽIKA BOGDANOVIĆ

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *