Balkan Handball

Nova zvezda Barse, Luka Cindrić: Spreman sam za ovaj izazov

Luka Cindrić u Barseloni

Luka Cindrić novi je rukometaš slavne Barselone. Rukometni mađioničar iz Ogulina ostvario je svoj san potpisom četvorogodišnjeg ugovora sa najtrofejnijim klubom svih vremena i tako došao do vrhunca koji jedan profesionalni sportista može da dosegne.

U razgovoru za Balkan-Handball.com, dvadesetpetogodišnji hrvatski reprezentativac, koga je put od rodnog grada preko Karlovca, Metalurga, Vardara i PGE Vive Kielcea, vodio do „Blaugrane“, rekapitulirao je ono što je doživeo u dosadašnjem delu karijere.

Kada si prvi put čuo da te želi velika Barselona šta si prvo pomislio?

  • Mislio sam da je to nemoguće. Nakon prvog razgovora nisam mogao prestati razmišljati o tome.

Sa kakvim ambicijama dolaziš u Barselonu? Retko ko je od igrača sa ovih prostora ostavio veliki trag u poslednjih 10-15 godina, teško je izboriti se za mesto u takvom klubu sa takvim veličinama. Kako opstati, ostati na nogama i ostaviti trag?

  • Svima je jasno kakve ambicije ima Barcelona, to se poklapa sa mojim pogledom na rukomet. Istina je da Barcelona nije zadnjih godina bila prvak Europe, možda baš zbog toga što je falio igrač sa ovih prostora. Sigurno će biti velikih očekivanja od mene, ali spreman sam na taj izazov i preuzeti odgovornost.

Razgovarao si sa trenerom Paskvalom. S obzirom na tvoju konstituciju i predispozicije, Barsina igra bi trebalo dobiti drugačiju „boju“ sa tobom na sredini. Šta ti je rekao, šta očekuje od tebe?

  • Očekuje da ću donjeti više probojnosti u igru, te da će u najvažnijim trenucima utakmice lopta biti u mojim rukama.

Hrvat koji je ostavio najveći trag u Barsi je Pako Ćavar. Osvojio je tri titule EHF Lige šampiona. Prema slovu ugovora, imaćeš dovoljno vremena da barem pokušaš nešto slično? Gde vidiš sebe za četiri godine?

  • Teško se uspoređivat sa Pakom Ćavarom, svi znamo kakav je bio igrač i šta je sve osvojio, ali ja već imam jednu ligu prvaka i dosta vremena da povećam taj broj. Teško je reći šta će bit za četiri godine, ali sve o budućnosti je vezano za Barcu.

Koliko je trajao i kakav je bio put od lokalne sale u Ogulinu do Blaugrane? Šta si na njemu naučio?

  • Naučio sam da je život pun uspona i padova, naučio sam da ono sve šta je loše treba što prije ostaviti iza sebe i to sa pozitivnim razmišljanjem i konstruktivnim gledanjem naprijed. Naučio sam da treba prihvatiti kritiku ma kakva god ona bila i da ego uvijek treba bit po strani, jer je tim uvijek na prvom mjestu.

Dok je mali Luka još cepao kolena po svom rodnom mestu, da li su snovi bili vezani za „Nou Kamp“ ili „Blaugranu“? Ili je „Mes que un club“ nešto što je bilo iznad svega, bez obzira da li je to fudbal ili rukomet?

  • Dok sam bio mali uvijek sam sanjao kako ću jednog dana igrati u Barceloni, doduše tad sam igrao nogomet, pa su misli bile na zelenom terenu. Možda cu imati mogućnosti odraditi trening sa nogometašima. Mislim da to ne bi loše izgledalo (smeh). Nije mi žao šta je to sada rukomet, mozda ću kroz ovaj sport moći više pomoći.

Te 2015. godine kada je Barsa podigla poslednji trofej EHF Lige šampiona u Kelnu, ti si praktično još uvek bio „dečko koji obećava“ iz Ogulina, koji je morao da pauzira sezonu 2014/2015 posle rastanka sa Metalurgom, a početka ugovora sa Vardarom. Da li si tada mogao glasno da izgovoriš „biću u ovom dresu za 4 godine“ ili je ipak to spadalo u domen sanjarenja i fantastike?

  • To je bilo najteže razdoblje u mojoj karijeri. Emocije su bile pomješane i zapravo sam razmišljao da li je ovo sport za mene? Ništa nisam bio kriv, a nisam bio u mogućnosti igrati rukomet.

Kada se osvrneš, na šta si najponosniji u svojoj dosadašnjoj karijeri?

  • Ponosam sam na svaku utakmicu šta sam igrao za reprezetnaciju. Mislim da je to čast svakog sportaša da predstavlja svoju domovinu.

Da li je sve išlo onako kako si želeo, i gde su bili usponi, a gde padovi?

  • Bilo je puno uspona i padova, ali najteža mi je bila završnica Svjetskog prvenstva u Francuskoj. Šta se tiče pobjeda, bilo ih je puno, ali nećemo još podvlačiti crtu po tom pitanju, jer to vrijeme tek dolazi.

Ko su bili ljudi bez kojih ne bi danas držao dres Barse na promociji?

  • Obitelj koja mi je dala najveću motivaciju za rad. I to je poruka za sve da nikad ne zaborave odakle su i tko im je najveća motivacija u životu.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *