Možda je ovo i neki citat iz Starog ili Novog Zaveta koji mi stoji negde u podsvesti, nisam proveravao, ali je pre svega poruka koju sam juče poslao novom selektoru reprezentacije Srbije, Borisu Rojeviću. Kratko i jasno. U njoj je sve sadržano. I čestitka, i sreća, i molitva, i radost. Znamo se jedno 26-27 godina. Kada se sve sabere i oduzme, kada se izbaci zaluđivanje o sopstvenoj veličini i pomisao da će svako potrčati da radi u srpskom rukometu (Dušebaev, Ilić, Vranješ!?) ovakvom kakav je sa trenutnim kvalitetom bez jasno definisanih odnosa i garancija za bilo šta osim da te čeka tarapana ako ne uspeš da zadovoljiš one koji znaju 100 puta manje od tebe, izbor najuspešnijeg trenera u Srbiji unazad pet godina je logičan i realan.
Šta je logično u izboru Rojevića. Svakako to što radi u najboljem srpskom klubu, uspesi koje je napravio i mogućnost da na dnevnom nivou sarađuje sa nekolicinom reprezentativaca. Taj broj će verovatno biti i veći ukoliko se ostvari priča o Vojvodini u Ligi šampiona i taj pravac ima smisla. Roje je bio član stručnog štaba Tonija Đerone, imao jedno veliko takmičenje na klupi reprezentacije (EHF EURO 2022) što nije zanemarljivo sa aspekta razumevanja pritiska i „ustajalog hotelskog vazduha. Poznaje igrače, poznaju i oni njega, a prošao je i ciklus sa juniorskom generacijom 1998 koja bi u svakom smislu trebalo da ima važnu ulogu u nečemu što se zove „Los Anđeles 2028“. Sve je to jedna dobra podloga.
Rojević je proizvod RK Vojvodina. Nije mu bilo sve servirano na tanjiru, izborio se i za status, i za poštovanje. Preuzeo je klub u finišu jedne sezone poprilično izgubljene sezone kao neko bez iskustva u radu sa seniorima po sistemu „ako prođe prođe“ i uspeo je. Vremenom je pustio korenje u „Slanoj bari“ zbog svoje posvećenosti, fanatičnosti i rezultata, a kako je on doneo klubu, tako je i klub pažljivo gradio taj „oreol nepobedivosti“ oko njega i izgradio trenera koga danas ima. Sličan proces smo gledali na „Banjici“ pre 15 godina sa Aleksandrom Brkovićem (najmlađi trener u istoriji Lige šampiona), koji je kroz Partizan (dve sezone Lige šampiona) i rad u mlađim reprezentativnim selekcijama rastao, ali su mu krila sasečena čim je izašao iz besparice klupske priče, a kaznu je platio i oduzimanjem juniorske generacije 94 koju je dobro vodio. Danas, paradoksalno, upravo bivši trener Brković u odelu generalnog sekretara RSS sprema papire Rojeviću za koga se nadam da neće završiti trenersku karijeru na isti način.
Da bi Srbija dobila, Vojvodina mora malo da izgubi, i to je jasno. Ma koliko bio 24 sata posvećen rukometu, gotovo niko ne radi na dva koloseka u svetu ozbiljnih rukometnih nacija. Zašto je to tako? Najbolje da pitate Dance, Špance, Francuze, Šveđane, Norvežane, Portugalce, Hrvate, oni bi trebalo da znaju zašto im selektori ne rade po klubovima. I vrhunski klubovi vrlo dobro znaju zašto svojim trenerima ne dozvoljavaju duple funkcije. Naravno, ništa nije Sveto pismo i nema garancija, razni su primeri i projekti od zemlje do zemlje, ali najveći nepogrešivo odvajaju jedno od drugog znajući šta je funkcija SELEKTORA, koju kompleksnost i zahteve nosi. Kakav će se Rojević vraćati Vojvodini posle mesec dana sa reprezentacijom svake zime? Svežiji i fokusiraniji neće sigurno. Da li će neko u nekom trenutku zašiljiti olovku i napisati saopštenje o tome „zašto nas igrač nije u reprezentaciji, a jeste njihov“ zašiljiće. Da li će krenuti mantra po kuloarima „ako hoćeš u repku moraš u Vojvodinu“, krenuće, ali to je cena čitavog ovog projekta Vojvodine i RSS koja se mora platiti. Vidim da je krenula da se provlači teza o konačnoj „ljubavi RSS i Slane bare“ koja će učiniti da tenzije u srpskom rukometu prestanu, podržavam, ako je svima dobro neka bude još bolje, ali sumnjam da će to smetati Partizanu, Metaloplastici i ostalima da budu ozbiljna pretnja ukoliko sami naprave iskorak.
Pojava Marka Vujina potrebna je srpskom rukometu i reprezentaciji. On je neko ko vrlo dobro zna šta znači reprezentacija. Iskusio je bukvalno, i najbolje, i najgore od tog reprezentativnog života. Siguran sam da je sposoban da prepozna razne procese unutar i izvan tima. Potreban je i kao kišobran za novog selektora, neko ko će da mu olakša život i smanji pritisak, a s druge strane bude lice prema javnosti koje će da objasni šta je ideja i u kom smo trenutku. Još uvek je blizak godinama sa igračima, sa nekima je igrao i ne donosi „svoje vreme“ u konverzaciju. Njegovo ime nosi jednu težinu koja je potrebna u vremenu kada su se velika imena uglavnom razbežala iz rukometa. Ko se nije uhvatio trenerskog posla iz njegove „srebrne generacije“ uglavnom je u rukometnoj ilegali, a nadam se da će ovo biti i jedan korak ka tome da vidimo još nekog od tih momaka na sceni – ima tu kvaliteta.
A Rojeviću ne preostaje ništa drugo nego da bude svoj. Kao na traci mnogi srpski selektori su dolazi sa mišlju „samo da preživim prvi baraž“, a onda „prvi januar“, i tako u krug, bez jasne ideje i čvrste ruke u pozadini koja bi rekla „samo ti radi“. Pa i Đerona se „čekao na zicer“ protiv Slovenaca u baražu, pa na SP 2023, a „dočekao“ u Minhenu. Zato „Los Anđeles 2028“ treba zalepiti na čelo svima, staviti nalepnicu na vrata magacina RSS u Tošinom bunaru, napisati na tabli na prvom okupljanju, na ekranu u restoranu FSS u Pazovi gde boravi reprezentacija. Jedino tako se može nešto izgraditi, a ne krpiti od akcije do akcije. Jedino ako selektor već sada zna koja će postava početi prvu utakmicu na EHF EURO 2028 u Madridu, imamo šansu da napravimo iskorak kao reprezentacija. Sve ostalo su osrednji filmovi sa glumcima i njihovim tankim rolama koje smo već gledali. Jedino će tako mediji i rukometni svet imati razumevanja i dati podršku ako vide da postoji neki put.
Srpskom rukometu ne treba selektor, njemu treba vizionar.
A da je sve crno, nije. Od generacija 1998 do 2004 ima se šta i uzeti i nadograditi i dodati najboljem što će ostati. Neću da nabrajam, potrajalo bi. Srbija nikada nije bila bez igrača, bilo je plime i oseke, a sada je došao jedan talas koji bi trebalo iskoristiti. Zajahati ga u pravom trenutku ili ostati ispod njega?
Pitanje je koje ne bi trebalo da se postavlja…
Selektore, srećno!
