Kolumna Žike Bogdanovića: Svaki gol je jedna kap krvi

Pitaju me ljudi ovih dana „šta će uraditi ženska reprezentacija na Svetskom?“. Ljudi koji ne prate na dnevnom, ni nedeljnom nivou, koji su čuli negde, mada i to sve ređe, da se igra nešto. Ne znam šta da im kažem, a da ne budem grub, pre svega prema sebi,  a onda prema drugima i onima o kojima se radi. Dan posle neuspešnih kvalifikacija za Tokio u Đeru 2021. godine postavio sam pitanje u kolumni „da li je Srbija spremna za prvi dan posle Đera?“ (za mnogo ljudi koji ne razumeju da prevedem „novi početak“), ali i tada je bilo retoričko, jer sam znao da nema ni snage, ni vizije da se iskoči iz šablona i zato imamo danas na dan početka SP 2023 situaciju koju imamo, a koja se videla iz aviona i pre tri godine.

Ni jedna ozbiljna rukometna reprezentacija nije sebi dozvolila da joj se pola reprezentacije oprosti u odlučujućoj godini olimpijskog ciklusa, kao što je to sebi dozvolila Srbija odlaskom Lavko, Liščević, Stoiljković, Radojević, itd, posle kraja martovskih kvalifikacija za SP 2023. To se u ozbiljnom sportu – ne radi. U trenutku kada treba da se bace sve karte na sto, odustalo se. Zašto podmlađivanje nije urađeno kada mu je vreme, na početku olimpijskog ciklusa i Bregarovog mandata 2021. godine? Zašto se zaluđivalo napadima na visok plasman i održavanjem ekipe koja je prošla zenit odavno na okupu i to bez profila kakvi su Cvijić i Lekić (dve godine praktično nije ime smelo da im se spomene na zvaničnim medijskim kanalima RSS), ko će vratiti tri godine srpskom ženskom rukometu zbog te pogrešne procene, sve su to neke stavke koje možda nisu ni za današnji dan, jer se svi slažemo u jednom.

Nikome nikada ne može biti dobro kada je reprezentacija loša, kada gubi i ostavlja utisak na osnovu što manje negativne gol razlike. A, ako ćemo realno, na to se svelo naše očekivanje od ovog sastava reprezentacije u Herningu. Ni jednom treneru koji misli da će biti selektor iz prikrajka, ni jednom projektovanom novom predsedniku Saveza, novinaru ili igračicama koje nisu izabrane od strane selektora. Svi gubimo sa svakim porazom, a svaki loš decembar je propuštena šansa da neke devojčice zavole rukomet i dođu na trening, i tako nam daju veštačko disanje za ovaj naš sport na aparatima.

Od ambicija sveli smo se na priče o tome kako se spremamo da pobedimo Čile, devojke koje ozbiljan rukomet nisu videle ni na televiziji, i takav plasman u glavnu fazu ćemo predstaviti kao uspeh!? To vam je kao kada uveče legnete da spavate, a postavite cilj da se probudite ujutru. Svetsko prvenstvo za žene je sjajan kolorit, ali više nego bilo koje takmičenje pokazuje nesklad između Evrope, par vanevropskih reprezentacija i desetak selekcija turistkinja kojima je to „once in a life“ iskustvo. Prosto, ženski rukomet nema globalno 32 selekcije koje mogu da budu na približnom nivou, zato ćemo ovih dana gledati sva ta napucavanja sa 15,20, 30 razlike, koja ne služe ničemu…

I ne plašite se ili nas od Čilea, i ne spremajte se za njih. Tražite evropski skalp ili barem doživljaj da ste tu negde…

I mogu da zauzmem ulogu navijača, u šta se i pretvorilo današnje novinarstvo. Da vičem i pišem sa caps lockom SRBIJA, da promovišem atmosferu, druženje, „sve za jednu, jedna za sve“, da pišem o svemu osim o rezultatu i razlici u klasi u odnosu na „prvu ligu“, ali to neće promeniti suštinu i ozbiljan problem u kome smo, a za koji se nije ponudilo rešenje u prethodnom periodu. Naš ženski rukomet je u konopcima, odbrojava mu se.

A ono što znam je da će i te mlađe devojke imati od koga da uče reprezentativnu priču. Čola, Sanja, Anđa, Jovana, odlične su devojke pored kojih će ulazak u svet odraslih biti mnogo lakši. Nadam se da ćemo u šest utakmica dobiti i neka nova lica, da će Jovana Jovović uzeti onu ulogu koja joj je zacrtana još u Kumamotu 2019. godine, da bude lider za ovu deceniju. Da izvučemo što više pozitivnih stvari, jer se život živi i pod oblacima.

Napred devojke! Svaki vaš gol je kap krvi u venu ove istrošene domaće rukometne komune koja je manja i manja svakim novim danom.