PIŠE: Žika Bogdanović
Teško je da postoji rukometna zemlja gde se sladostrasnije navija protiv svoje najbolje ekipe nego što je to Srbija. Nekada Vojvodine, danas Partizana, ženske Zvezde, čini se da boje ni primarno navijačko opredeljenje apsolutno ne igraju neku ulogu. Nekako mi sve te odbojkaške ili vaterpolo varijacije na temu da komšiji crkne krava „da l je Ub, da l’ je Lajkovac“ i hoće li „veštak Novi Beograd uzeti Ligu šampiona“, deluju mnogo romantičnije. Od kako je Partizan izgubio od Kadetena ili onomad Vojvodina u Celju, ili Zvezda od Mađarica, gledamo taj „je l’ sam ti rekao dan“. Dan koji nema nikakvu svrhu. Ništa ne valja, a kao da bi bilo samo još gore da se pobedilo…
Da bi nešto očekivali morali bi da znamo gde smo i da to izmerimo. Koliko sam puta samo pisao tokom ovih 20 godina da je najveći problem ljudi u Srbiji što su izgubili pojam o tome gde se nalaze na rukometnoj mapi Evrope. Godine i decenije izbivanja, negledanja vrhunskog rukometa, nesagledavanja procesa koji se dešavaju svuda oko nas, zaluđivanja o prošlom rukometnom veku, što je sve naravno posledica pukog amaterizma, nedostatka uslova, prirodnog odlaska kvalitetnih ljudi iz sporta jer od njega nisu mogli da žive, medijskog i sistemskog odnosa „100 prema jedan“ u odnosu na dva najpopularnija sporta, pa tek na kraju onog malog đavolčića koji „je l’ sam ti rekao“ čuči u svakome od nas.
Partizan je podbacio u poslednjoj utakmici sezone, to je jasno. Svaki dvocifreni poraz u Evropi jednog tima koji gaji neke ambicije je „alarm“ sam po sebi i ne može da se brani. Ono što, međutim, ne može da se razume je narativ da je Partizan morao da se plasira u TOP 16 u konkurenciji Kadetena i Nexe-a. Apsolutno ne. Očekivalo se da će ovo biti najzanimljivija grupa i to se obistinilo. Najbolji tim Švajcarske je u poslednjih pet sezona samo jednom ostajao bez druge faze, a i tada je završio sa šest bodova pobeđujući jednu Benfiku i Limož. Pre samo dve godine, ovaj isti Pietrašik je doneo pobedu protiv Flensburga. Koliko je samo ozbiljnih utakmica u rukama Josipa Perića, o svetskoj klasi Rikardsona da ne pričamo, Majster je iz Magdeburga osvajača Lige šampiona stigao u BBC Arenu. Luka Maros je mogao da bira tim u Evropi za koji bi igrao, da je hteo da ide iz zemlje čokolade u nekom pravom trenutku, a nije. Ni Hrvoja Horvata ne treba propustiti. Unazad godinama igrali su TOP 12 protiv Berlina, pa TOP 8 protiv Berlina, TOP 8 protiv Visle, uz deset sezona u Ligi šampiona unazad 15-16 godina. Svake godine su prvi „ispod liste“ kada je u pitanju wild-card za Ligu šampiona, a sigurni učesnici sa proširenjem na 24 ekipe, ukoliko nadvladaju Kriens u domaćem prvenstvu koji udara jako, potpisali su jednog Bilika iz Kila…
Nexe, isto tako. Kao i Kadeten, podbacili su prošle sezone, da bi se ove vratili sa praktično istom ekipom. Stabilnost, decenijska podrška glavnog sponzora – milionska, vera u stručni štab i uopšte u ljude kakvu retko ko neguje u evropskom rukometu usađena u klupsku kulturu, dopuna igrača iz sopstvene škole. U protekle četiri sezone, TOP 8, TOP 12, Final4, pobeđivali su i GOG, Rajn Nekar Leven, Sporting, Motor, Skjern, Silkeborg, ranije Hanover, Berlin. Na kraju, bez povređene prve zvezde tima Tina Lučina, sistem izbacuje bekove od 18 i 19 godina, Cenića i Moslavca, da oni rešavaju pitanje evropske sezone. I klinci je reše. Reče Kreha Ivankovića da su „tamo gde i pripadaju“ i to je ste tako.
Partizanu je ovo praktično druga ozbiljna sezona na međunarodnoj sceni posle decenije tavorenja, amaterizma i igranja na „pozornica je tvoja, igraš za džabe pa se prodaš“. Pet pobeda u Evropi nisu nikakva alibi priča Đorđa Ćirkovića, već jedan ozbiljan iskorak. Potrebno je vreme i stabilnost svih procesa. Ne postoji primer da može brže. Sastav koji je doživeo previše promena u poslednjih godinu dana treba pažljivo nadograditi. Konture postoje, grobarske su, simpatične. Za pravi iskorak potrebna su ipak veća imena koja će da stave pritisak na leđa i izađu u taj neki od Šafhauzena dogodine, pobede i odu kući. Tu nekada ne pomaže ono što će vam trener reći ili nacrtati na tabli, jer neki limiti ipak postoje. Partizan je veliki klub. Nema ih puno u Evropi ili ih nema uopšte, gde će vam na svakoj gostujućoj utakmici iza leđa stajati 500 navijača koji su se tu sakupili iz pet okolnih zemalja u sred radne nedelje na tankoj liniji između podrške i tega koji vas vodi pod lupu EHF-a. Teško je nositi taj dres. Traži se samo više i više. Otvara se Liga šampiona, širi na 24 kluba, momenat je, treba ga dočekati spreman.
