KOLUMNA ŽIKE BOGDANOVIĆA: Glupo je, ali je tako – Sada ide naša verzija

Pravila su pravila.

Makar i glupa, i neshvatljiva običnom svetu, kakva su u rukometu, ali su pravila.

Ne znam postoji li način da se pokušaji ubistva u poslednjem napadu (šifra „odvali ga brate i stavi peškir oko vrata, boli te uvo“) i ono što slušamo čitav život „šikni je, brate, u tribine da prođe tih pet sekundi“ sankcionišu nekako drugačije, a da jedan lagani stepback Jovane Jovović ne bude okarakterisan kao pasiva, ali ako gledate rukomet, znate da hoće. I pas unazad, i stepback, sve je jasno, navikli smo se. Mnogi su već platili cenu tih poslednjih 30 sekundi. Setimo se Norvežana i Bjernsena, dodavanja unazad protiv Španaca. Ostali su bez polufinala SP 2023 i propustili šansu da se vrate u prvi ešalon i verovatno se nikada neće ni vratiti sa ovom generacijom. Setimo se Vuje u pozi Isusa na golu Slovenaca u Zagrebu pet godina ranije. I dan danas može da se otvori polemika…

Jedini način da igrači znaju gde mogu da trče i šta da gledaju, a da gledaocima bude sve jasno jeste vremensko ograničenje napada. Jedan jedini da eliminišete „slobodno sudijsko uverenje“, da li si aktivan ili „iznervirala me žena jutros, pa ti si mi danas, sine, malo pasivan“, uz dosta pitanja koje bi donelo takva radikalna promena, to ne sporim. A koliko smo puta pisali o tome. Koliko smo samo velikih svetskih trenera intervjuisali davnih dana, pa pravili smo i meč sa ograničenjem napada u Beogradu na Banjici, testirali 35, 25 sekundi, ima više od 10 godina, ko se seća. Odavno mi je Mustafa u kameru rekao da neće da njegov sport liči na košarku. Dakle, ako niste čitali to pre deceniju na Balkan Handball i shvatili, bili ste mali ili samo o sebi brinuli kada je rukomet u pitanju, evo da čujete danas. Nema. Brojaće se na nokte, duvaće se u prste, kontrolni paket nad igrom ostaje u pištaljkama sudija i gospode u jednobojnim odelima. Pri tom, ne mislim da se sudije smeškaju dok ovo pišem. Mnogi od njih, svetske klase, govore mi stalno da bi im to olakšalo posao. I verujem im.

New normal, što bi rekli od kada se zaraženi šišmiš pojavio u Vuhanu.

Uostalom, da ne postoji igra 7 na 6, Srbija bi juče pobedila desetak razlike i ne bismo imali ovu priču. Tu je bila jedina šansa Faranki koju su iskoristile. Dala im pravila. To Prades nije mogao da brani. 

A pos’o je pos’o. I zato nema nerviranja, trošenja energije na stvari koje su prošle, a koje mogu da vas izbace iz koloseka kada je turnirska dinamika u pitanju. Jer, ono što smo naučili iz prošle kolumne (ja još malo o ljudima iako sam solidno potkovan na teme ovdašnjeg mentaliteta i kratkovidosti, a neki drugi o psihologiji i kako sve to funkcioniše), nacrtano na osnovu ovih tričavih 26 evropskih i svetskih prvenstava i 20 Final4 koje sam promatrao iz svlačionice, prvog, desetog reda, golubarnika, fan zone, finalnih opijanja sa gubitnicima i šampionima, analiza besanih selektorskih noći i molitvi sa fizioterapeutima, na velikim takmičenjima gde se utakmice igraju svaki ili svaki drugi dan nema vremena ni za velike tuge, ni za velike sreće.

Emotivni status „poker face“. U telefonu podsetnik „zakazati Nacionalnu klasu“, da zapišti dan pred polazak kući, ako je bilo dobro. Ako nije, očevi i majke uvek spremno čekaju da ližu rane u tih par zimskih dana do povratka u klubove.

Ako smo to apsolvirali, onda možemo na finalni dan.

Srbija igra turnir kakav se i očekivao. Rezultatski, to je to, petog decembra je jutro trebalo da izgleda baš ovako – 60 minuta sa Crnom Gorom za četvrtfinale. Narod se lako digne u decembru i januaru, tako je i pobeda nad Španijom postala „mejnstrim“ i hvala Bogu da je tako, da tih par dana barem rukomet bude bitan, da se prave bombastični naslovi i love fotografije po Instagramu. To je sve sigurno jedan boost, podrška, talas koji se hvata „ne precenjuje, ni potcenjuje“, što bi rekao Ljuba Obradović.

Tako se nadam da će i Jovana staviti ovu situaciju sa Farankama u fioku „desilo se“ i izaći onakva kakva je potrebna Srbiji i kakvu je, uostalom, i viđamo. To je sve sport. I ona i Skrobićka imaju dobar turnir, raspucane su, rastrčane, hrabre. Sa usponima i padovima, sevaju šutevi, tuku za sve pare u odbrani, ali preuzele su odgovornost i to je lepo videti, to je zalog i za budućnost. Ne treba smetnuti s uma da druga Jovana igra tek svoje drugo Svetsko prvenstvo sa 29 godina, zašto, kako, prst na čelo, da se takve greške ne ponavljaju. A ponavljaće se, Srbi smo.

Dragana Cvijić. Zna Španac, kao što i svi znamo, da je ova Srbija sa i bez Cvije druga reprezentacija. I igrač, i vođa, i motivator, i šta hoćete još. Sa njom Srbija hvata kopču sa ozbiljnim reprezentacijama. Igra više od 50 minuta u proseku u ozbiljnim godinama. Kad je nema u odbrani, oseti se posle 10 sekundi, ne morate da čekate komentatora da vam to kaže. U napadu savršen turnir. Najbolji strelac ekipe – pivotmen, prosek skoro pa 90%. Terati je da igra za reprezentaciju dok je noge nose.

Golmanke odlične. Jovana Risović brani možda i najbolji turnir u karijeri, a branila ih je poprilično. Ima ogromno iskustvo. I Kaća Tomašević je odlično poznaje. I sve se to vidi. Krpež Šlezak uvek isto – baciš u ćošak i ne misliš, okreneš se i trčiš lagano u odbranu.

Da li će Srbiji potrošnja prve postave doći glave, znaćemo u subotu oko 17h. Probao je Prades da rotira, kao protiv Španije, ali je brzo odustao. Opet se vratio na ono čemu veruje i praktično bez izmene za krila i Cviju, sa pet igračica na 53 minuta i više. S druge strane, Suzana Lazović je posle 0:9 mogla fino da dozira opterećenje, niko preko 40 minuta, neki od glavnih bekova poput Pletikosić i Grbić po dvadesetak, Tatjana Brnović prvi strelac ekipe, 35. Ako u glavi stave debakl od Nemica „ad-akta“, noge ih sigurno neće podsećati gde su bile. Svežije će biti.

I ruke, i noge, i glava. Sve igra u subotu. Čeka nas ozbiljna tuča. Rat između dva bratska naroda nije lepo spominjati. Ko voli „run and gun“ bolje neka ne gleda. Skandinavci će stavljati ruke na usta uzbuđeno i vikati „Oh, my God“ i „handball as it once was“, ali ko ih šiša.

Ovo će biti naša verzija.