„Šta radiš?“
„Čekam 15-ti“, reče mi jedan prijatelj.
I to je to. Šifra po kojoj se prepoznaju ljudi koji vole rukomet, čitaoci Balkan-Handball-a, naši prijatelji, naša publika. Ponekad zavidim ljudima što im nova godina počinje polako i tiho sa pričom o tome gde su odveli na skijanje decu za zimski raspust, a ne kao poziv na juriš, ali brzo me to prođe.
Teško je reći bilo šta originalno u trenucima kada sat otkucava. Sve već viđeno svakog januara, a opet adrenalin šiba. Opet sto poziva, gde ćemo, koliko ćemo daleko, možemo li, znamo li?
I ista priča od Vardara pa do Triglava.
Svi kao papagaji spominjemo Dansku. I papagaji znaju zašto. U svemu su najbolji. Ako se sapletu u BOXEN-u, neka to bude u slavu sporta, a ako pokidaju sve do zlata, i to je za almanahe. Slavićemo šampione, slavićemo rukomet.
Znam da su Nemci nova supersila, pa iako ne osvoje ove, a ono u naredne tri-četiri godine imaju pravo da se nadaju da osvajaju zlata, jer izgledaju kao jedina rukometna nacija uz Francusku (čak i kada to ne mislite, to je mašinerija koja će trajati) koja će sa brojem i kvalitetom mladih igrača moći dugoročno da parira ovoj diktaturi Danaca.
Znam i da su Španci reprezentacija sa najviše oscilacija unazad tri godine, ranjiva, ona koju Srbi imaju u tefteru kao dostižnu. Znam i da će javnost potcenjivati Austrijance (jer im samo pola repke igra u Bundesligi), svetske šampione u igri 7 na 6 ili što bi Volf rekao „anti-rukometu“, a da će nam baš zbog toga biti još teže sa njima. Srbija igra dobro otvaranja turnira, ali i često biva spakovana pre nego se on završi. Tu negde između početne euforije i završne melanholije Raul Gonzales treba da umetne svoj taktički potpis koji bi trebalo da nam jasno pokaže gde smo, šta smo i koliko vredimo.
Gonzales nije ni brzi, ni čudotvorac. Najtačniji odgovor svima koji ga traže od mene, ne znam šta može ova njegova Srbija. Čujem, naslućujem, ali to nema veze sa onim što ćemo gledati u ove tri utakmice, Neke škole moraju da se plate, na neke scene se izlazi prvi put, pa za glumca pomislimo da je prvak, a neko potone u kolektivnim zabludama. Dva osvajača olimpijskih medalja za protivnike u prva tri dana Prvenstva? Ko je hteo da glumi Hamleta, sad mu je prilika.
Ništa nije trulo u državi Danskoj, osim što je Herning jedna dosadna varošica, a rukomet je kažnjenik postojanjem najveće arene u tako malom gradu bez sadržaja. BOXEN je gotovo pa spreman. Fan zona izgleda impresivno. Nikad nešto tako nisam video. Zaslužili su četvorostruki uzastopni svetski prvaci i olimpijski šampioni, koji još od Beograda ganjaju to evropsko zlato, evo već 14 godina. Promenili su rukomet, redefinisali pojam brzine i kompletnosti igrača, iza monstruma od igrača kriju se i dalje dečački osmesi.
Teško da će im društvo u borbi za zlato praviti opet Hrvatska. Vrednost hrvatskih momaka posle srebra na SP 2025 je eksplodirala na tržštu. Sada ide ona da je teže odbraniti nego osvojiti. Iako su u daleko slabijem delu žreba, opet je puno koraka ispred Dagura Sigurdsona, koje će morati da prođe, ne bi li potvrdio da Zagreb od prošle godine nije bio samo slučajnost i adrenalinski doživljaj.
Šteta za Slovence. Kompletni su bili kandidat za polufinale, to je sigurno. Krilatica „koga nema bez njega se može i mora“ je jedina ispravna, ali i u tome „može“ postoji gradacija.
A morali bi Crnogorci do druge faze zajedno sa Slovenijom. Didije Dinar ima priliku da revitalizuje svoju karijeru jednim TOP 12 plasmanom sa Crnom Gorom i podseti da je svetski šampion iz Bersija 2017, a iskusni crnogorski sastav, prekaljeni, više nema vremena za prosečnost.
Konačno, Makedonija koja udara na Dansku i Portugal. Dve selekcije koje su najviše napredovale u poslednjih par godina, pune genijalaca i suvih talenata. Puno taktičkih rešenja, borbeni duh, brzina, sve će to krasiti tim Kirila Lazarova i dok prekoputa imao svetsku klasu koja će teško dozvoliti bilo kakav pokušaj iznenađenja.
Sport je aktivnost u granicama mogućeg dok se ne dokaže suprotno.
Razmislite o tome.
Uživajte u rukometu.
