Možda je Liga šampiona premium product, ali osećam po ljudima da srce jače kuca na Balkanu kada se čeka Liga Evrope. Princip da bi svi trebalo da igraju ispoštovan je u slučaju drugog po kvalitetu evropskog takmičenja i to je pun pogodak EHF-a, a region osim oni dobro poznatih centara poput Celja, Zagreba i Skoplja, konačno je izašao iz mraka!
Prognoza sezone koju smo radili za Handball-Planet jasno je stavila u prvi plan Nexe i Vojvodinu što se tiče timova iz Ex-YU. Našičani polako s godinama postaju standard i u neku ruku sinonim za Ligu Evrope. Final4 2022 podigao je lestvicu baš visoko, pa se četvrtfinale posle eliminacije Motora prošle sezone i nije baš nešto naročito slavilo. Kada neki rezultati postanu nivo ispod koga se ne može, onda se i ovakva rasturanja Skjerna i Brage uzimaju sa emocionalnim otklonom, jer je Nexe došlo na taj nivo i postalo klub sa filozofijom koja važi za sve TOP timove u Evropi, a koja glasi „super je sve to, ali gde smo od marta do maja naredne godine?“
Vojvodina preskače stepenice, ne ide jednu po jednu. Pobeda nad Silkeborgom je među najvećim u klupskoj istoriji (24. u Evropi), ako ne i najveća, ali ako hoćemo realno, to se i očekivalo. Sve ispod pet pobeda u šest mečeva i borba sa Silkeborgom na gol za prvo mesto u grupi, bilo bi nešto što ne odgovara realnosti i to se znalo i pre starta sezone. Ova nova realnost o kojoj pričamo se stvarala tokom prošle sezone, a ekipa već dugo igra ozbiljan rukomet po matrici koju je nametnuo Boris Rojević. Klub sa ozbiljnom transfer politikom po čemu je tri koplja ispred konkurencije u Srbiji, a i u regionu mnogi greše i lutaju, sada i ozbiljnim budžetom, dobrim domaćim terenom, gladnim uspeha trenerom i upravom, svi preduslovi postoje da Voša „herojski padne“ u borbi za četvrtfinale. I ono što raduje što su od 29 golova dali 20 srpski igrači, što ima „mesa“ za reprezentaciju.
Alkaloid je tvrdoglavo izabrao makedonski put i zato je radost zbog prvog boda u istoriji kluba na međunarodnoj sceni još i veća! Neki kažu na tragu slavnog Metalurga, dvostrukog četvrtfinaliste EHF Lige šampiona, ali Metalurg je ipak imao tu kombinaciju stranaca i domaćih, gde su i ti domaći igrači postajali bolji i dizali samopouzdanje u svlačionici koju su delili sa Stanićem, Atmanom, Vugrinecom i ostalima. Sigurno će doći momenat kada će morati da se krene tim putem i teško je očekivati da će 15 igrača u timu imati ozbiljan reprezentativni potencijal na koji će se Makedonija osloniti, ali i ovo opipavanje pulsa sa domaćim momcima od 19-20 godina koji osvoje bod u Španiji akcijom „kao sat“ u poslednjem napadu, ide dobro. Mašti uvek može da se pusti na volju, ali bi i jedna pobeda na domaćem terenu (protiv La Riohe) učinila ovu debitantsku sezonu uspešnom.
Junoše iz Ljubuškog Tonija Čoline plaćaju najskuplju moguću školarinu ove jeseni. Ne bi trebalo ih žaliti, već ako ste mladi igrači željni karijere, mogli biste ovo da shvatite kao privilegiju. Od starta se znalo da će u ovakvoj „grupi smrti“ nastup Izviđača biti jedna fina ekskurzija sa koje će najpametniji i najtalentovaniji uspeti nešto da nauče. Igranje protiv Dinama iz Bukurešta, Berlina i Šamberija, to je podstrek svima, ne samo igračima. Svi bi trebalo da se probude, na terenu, oko terena, na tribinama i ulici. I sve ovo bi trebalo da bude početak, da neki klub iz BiH barem malo povuče nogu…
Ni Lovćen rezultatski neće imati puno toga da ubere u svojoj povratničkoj sezoni, s tim što je iskusnija ekipa i povratak nekih imena na Cetinje nagoveštavao da određene ambicije ipak postoje. Ipak, ni Cetinje, ni Ljubuški nisu ono što su bili pre 20 godina, kada su pobeđivali Kil, Pik Seged, itd. Rukomet se promenio, otišao u svakom smislu, finansijskom, organizacionom, infrastrukturnom, dok smo mi dugo stajali u mestu. Zato je važno da se pokrenemo. Za početak ova „mala vrata“ na koja se ušlo u Ligu Evrope daju nadu da bi svake godine moglo da se kreće po malo u pravom smeru.
Ljudi, nema sporta bez love. A nema ni love ako ne znate kako i na šta da je potrošite.
