Velika takmičenja kao jedan život u pet, sedam, 20 dana. Rađaš se prvog, umireš sa poslednjim porazom. Sve između je prožeto nadom, radošću, tugom, zaluđivanjima, euforijom, razočaranjima, precenjivanjima i potcenjivanjima, baš kao sve, baš sve što nam se dešava u životu. I sve prolazi brzo kao život. I moraš odmah dalje. I nema vremena za velika slavlja, da ne malerišeš, da budeš još bolji, da se ne poneseš u dobru, daj još ovo, daj još samo ovu…i sve tako mora.
Život.
„Krenulo mi u životu ja sam dete sreće, a rekli su da od mene ništa biti neće“, taj Bulatov stih je najprikladniji za onaj nokaut pred 10.000 Nemaca u BOXEN-u. Kažu mi nemačke kolege da je na brifingu sa Gislasonom i igračima dan posle bilo kao na sahrani. Muk. Šok. Ne znaju šta ih je snašlo. Sve resurse, toliko odličnih igrača za dve reprezentacije imaju, napunili Herning jer im je na 150km vožnje od granice, a matirani vezom koja je podrazumevala i Dragana od čelika, i onu pančevačko-šabačku – bez internacionalnog iskustva i sve ostale, raspucane, pune samopouzdanja i sa onim što smo prevodili sa španskog na francuski.
Komandante je rešio Islanđanina.
Što se mene tiče, kod nas je svirao onaj orkestar za veselja, a ne sahrane. To je bilo takvo jedno iskustvo – držaće me godinama. Kratak je život, a dugo mi je pamćenje. I bolno. Veću pobedu reprezentacije Srbije nisam doživeo od Arene i 2012. godine. Čekao sam je tolike godine i hvala Bogu da ne moram da se suzdržavam, niti da gasim emocije. Lepo je, toplo je oko srca. Daj Bože da ih doživim još 100 ovakvih, a tek je četvrta na Evropskim (bez Beograda) uz tri remija i …19 poraza.
Devetnaest.
To će reći da su različite generacije od 10 utakmica gubile u proseku osam, a ja stajao u miks-zoni i gledao kako stavljaju peškire preko očiju, beže od mikrofona, crvene od besa i muke i odlaze uz „mogli smo, a nismo“. Posle po pravilu ide 355 dana ničega, gde ti sport ne stavljaju više ni među „ostale“, gde se krste i čude kada im spomeneš čime se baviš u životu, itd…
Zato je noć posle bila glasna.
A sad opet život i opet vraćanje u dan koji je važniji od onog prethodnog. To je sport, zato smo i zavisnici od njega. Na tom tragu idu i izjave Bande, Marse. Ništa nije urađeno, dok se ne završi…
Austrijanci imaju svoje. Toliko igrača u Bundesligi, karakterni, pokazivali su zube svima sa Pajovičem na klupi, a sada sa Ikerom kome, posle ispadanja iz Bundeslige, očajnički treba uspeh da zaustavi slobodan pad svoje karijere. Ne postoji lako ćemo protiv takvog tima, ali verujem i da su sve barijere srušene, a da trener Raulovog formata vešto upravlja situacijom. Da je neko ponudio pre početka ovakvu situaciju pred poslednje kolo, ko to ne bi prihvatio?
TOP 12 i još četiri utakmice sa vrhunskim reprezentacijama bile bi velika škola za ARKUS snage, a nagrada za dugogodišnje reprezentativce. Konačno, i potvrda da se nešto dobro započelo. Uspeh reprezentacije nam je potreban kao suvoj zemlji kiše.
Zato polako od Herninga do novog Herninga. U tom novom Herningu od narednog četvrtka možda čudom vidimo i Makedonce koji su napravili herojski podvig protiv Portugalaca sa toliko problema sa povredama tokom utakmice. Igraju kao sat, kvalitetan sat. Tehničke greške svedene na minimum, u svakom trenutku se zna šta je ideja na terenu. Kiretov pečat i svakodnevni rad u Alkaloidu. Vrhunac Filipa Kuzmanovskog, igrača velikog formata. Ako treba da se trči, trčimo. Ako treba da se igra šah – daj figure. Ako treba da se preuzme odgovornost, samo je pitanje ko će prvi. Gde je bila nakon smene generacije, a gde je sada reprezentacija Makedonije? Nebo i zemlja.
Didije Dinar „izgubljen u prevodu“, negde i očekivano. Crna Gora nemoćna da sprinta u 48 sati dva puta sa protivnicima koji to rade jako dobro.
A Slovenci. Puno je tu pobedničkog mentaliteta, osvojenih pehara i priznanja, majstora rukometa, da se ovakva grupa ne bi štiklirala. I kada Zorman pocrveni, i kada ide na dole, nađe se rešenje.
Idemo dalje.
