Nova borba Vojvodine i Partizana za titulu u srpskom rukometu odložena je od srede za ponedeljak. Tada će se u „Slanoj bari“ desiti ono što se očekivalo i pre par večeri, da se utakmica dovrši bez publike na tribinama, a nakon incidenata koji su napravili gostujući navijači bacajući topovske udare. Nakon onih mučnih sat vremena u kojima je u TV prenosu kadriran prazan rukometni teren i malobrojna publika među kojom je bilo i male dece koja su s vremena na vreme sa roditeljima napuštala halu, pa 24-časovnog rata saopštenjima dva najbolja kluba u državi koji je naravno bio muzika za uši za širu sportsku javnost umornu od prepucavanja ko će i kako igrati Final4 košarkaške lige i da li će Skupština KSS smeniti Nebojšu Čovića, šteta koja je naneta celokupnom srpskom rukometu pokušaće da bude sanirana odigravanjem novog meča. Drugi su dobili utehu da nisu najgori, a rukomet mesto u glavnim vestima, ono koje mu u suštini ne pripada osim kada su ružne stvari u pitanju. Sve to se može podvesti pod onu metaforu kada uzmete jastuk, rašijete ga i istresete kroz prozor, a onda siđete ispred zgrade i krenete da sakupljate perje i vraćate unutra.
Jedino je rešenje teren. To se znalo i onog sekunda kada su igrači umalo popadali od eksplozije iza gola Trnavca i to je ujedno i jedina dobra stvar koja je proizašla iz ovog svega. Tenzije u sportu su normalna stvar, u Srbiji sa njima živimo svakodnevno, ali nekada treba hladne glave proceniti koliko će biti kontraproduktivne za celu rukometnu zajednicu. Iza ove situacije ostaju realna pitanja na koje treba tražiti odgovore. Dvorane od Leskovca, Pančeva, Beograda do Novog Sada u plej-ofu su bile mnogo više prazne nego polupune. Malo je falilo da vidimo i štrajk igrača Vojvodine u ključnom momentu sezone, jer su finansije kluba na staklenim nogama posle svega što se izdešavalo unazad mesecima. Konačno, nije prošlo ni sat vremena te večeri, a „skandalspiel“ iz Novog Sada je postala evropski hit, gde se od najuticajnijih tviteraša do ozbiljnih medija od regiona do Danske prenosio video kada najbolji srpski sudijskih par u ovom momentu Boričić-Marković ispred najboljih delegata koje imamo svetskog renomea svira kraj utakmice na terenu sa jednom ekipom. Sve to u nedeljama kada bi Partizan trebalo da izbori wild-card za EHF Ligu šampiona i da se Srbija posle 10 godina vrati na mapu. Vreme da nešto može da prođe mimo lupe EHF je prošlo. Sve se gleda i sve se prati, od Finske do Azerbejdžana. A Evropa nema više razumevanja za tu navijačku „egzotiku“ rezervisanu još samo za fudbal, a i tamo je trpi sve manje i udara po džepu ko god da iskoči iz obrasca. To se, uostalom, videlo na primeru AEK-a iz prošle sezone. U košarkaškoj Evroligi ne čusmo ni jednu petardu ove sezone. Znači, može se. Sva ta navijačka baza koju malo ko ima u Evropi treba da bude „forte“ i deo rešenja, a ne problema.
Neko napisa u bezbroj komentara ovakvih i onakvih iste večeri „ne stigosmo ni da se izradujemo kako valja“, aludirajući na prvu polovinu maja i veliku pobedu nad Mađarskom u baražu za Svetsko prvenstvo. Taj trijumf je svakog dana sve veći i veći imajući u vidu veličinu protivnika koji je savladan. I on je došao kao plod dobrog planiranja i organizacije RSS. I akcija koja je sprovedena širom Srbije u kojoj su se lokalni klubovi angažovali i izveli decu na trgove da prezentuju mini-rukomet, i to da posle decenije mrtvog mora imamo u Beogradu muški i ženski klub koji potpisuju ozbiljna evropska imena i žele da igraju najbolja takmičenja. U društvu razvaljenom podelama, teško je videti nešto osim crnog i belog, ali neke nijanse ipak se moraju prepoznati.
I shvatiti da se više nema prava na greške.
