Evropski projekat RK Partizan doživeo je krah. U sred sezone u kojoj se zaigrala Liga šampiona prvi put posle 2013. godine, Upravni odbor na čelu sa predsednikom Miljanom Žugićem podneo je ostavku i ostavio klub u nezavidnoj situaciji. Političke promene u Srbiji, a zatim i likvidacija Alta Banke koja se navodi kao razlog izostanka mogućnosti finansiranja, dovele su najskuplji sastav u istoriji srpskog rukometa pred svršen čin. Na postojeće dugove nadovezaće se i ozbiljne finansijske obaveze do kraja sezone, pa su tako glavni igrači u potrazi za novim angažmanima na tržištu, ne bi li spasili i svoje karijere, i porodične budžete, a klubu ostaje borba za goli život.
Mesecima unazad je u rukometnim diskusijama za svakim kafanskim stolom išao zaključak da će „RKP biti prva sportska žrtva ako Vučić padne“ zbog ljudi koji stoje oko kluba, njihovog političkog angažmana i načina na koji su se mnoge stvari odvjiale i u samom rukometu. Ko bi se kladio na to, imao bi danas sigurnu zaradu. Ovakav rasplet za mnoge nije veliko iznenađenje. Da li se očekivalo da će se to desiti već posle 15 dana od izbora, znajući da su tokom godina velikih tenzija u kojima smo živeli, postojale priče o uveravanjima da će klub ostati stabilan u nekom razumnom periodu šta god da se desi, to svakako ne.
Kako na ovo gleda EHF koji je omogućio „fast lane“ za projekat velikog sportskog imena sa dva i po miliona navijača, kako rukometno tržište koje je poverovalo da se u Beogradu rađa nešto zdravo, koliko će ovo imati posledica na budućnost srpskih klubova i njihov rejting u Evropi, na sve to, možemo i sami da dajemo odgovore…
Nažalost, klub koji je više od 10 godina bio nedonošče vlasti Aleksandra Vučića, (počevši od izbeglištva u Nišu i igranja EHF Lige šampiona na 250 kilometara od Beograda u sezoni 2012/2013) i za koji njegova stranka praktično nije znala do 2023. godine da postoji (dok god tadašnjeg predsednika RKP Željka Perkunića kamera nije uhvatila u avionu za Kaunas kako peva zabranjenu pesmu o tadašnjem predsedniku, a sada lideru opozicije), obeležen je kao neki simbol svega lošeg što je bilo u ovoj zemlji do 25. oktobra 2026. Klub koji je celu jednu deceniju funkcionisao kao amatersko pevačko društvo, za koji se igralo maltene za džabe dok su se pravili milionski fudbalski i košarkaški transferi, u kome su ljudi radili gotovo volonterski, gde je oprost dugova bila tradicija koju si usvajao kada bi obukao crno-beli dres, gde su lokalni Grobari po Leskovcu i Kostolcu sakupljali novac na gostovanjima da momci imaju šta da pojedu posle utakmica, 12 godina bez trofeja, dobio je jednu vrstu stigme u poslednje dve godine koja ga prati i biće potrebno vremena i pameti da se vrati poverenje ljudi koji vole crno-bele boje.
U poslednje dve godine bilo je mnogo stvari bitnijih u našim životima od rukometa. Ono što se dešavalo na ulicama ni jedan sportski uspeh nije mogao da potre ni zaseni.
Nakon spektakularnog osvajanja Kupa 2024. godine sa sastavom klinaca izniklih iz one besparice crno-belih, koji je iznenadio Vojvodinu u „Slanoj bari“, stigla je titula 2025 na način nezabeležen u dugoj istoriji ovdašnjeg rukometa, i ne samo ovdašnjeg. Ostali su Novosađani bez ozbiljne reakcije tada (bez odgovora i na prethodno kampanjsko demonizovanje Borisa Rojevića i kasnije golgotu koju je prošao Vladan Matić), domaći navijači su pre kraja utakmice napuštali Banjicu, a novinarima su spuštane kamere da ne zabeleže događanja na tribinama. I nije bilo lako nikome. U znak protesta rezignirani Miljan Pušica se oprostio od reprezentacije par dana posle. Najvredniji pehar je stigao na Banjicu, ali nikoga nije obradovao. Navijači su otišli. Poverenje u klub koji je imao predznak „simpatičnog i grobarskog“ u eri potpune organizovane devastacije i razočaranosti u FK nakon zahvaljivanja Vučiću nesnađenog Peđe Mijatovića i elitizma KK sa filozofijom „ko plati najviše, taj najviše voli Partizan“ („nema mesta za sirotinju na tribinama“), urušeno je preko noći. To se videlo tokom poslednjih godinu i po dana kada su tribine bile prazne, a komentari listom negativni.
Raul Gonzales je pokupio pinkle i otišao iz kluba. Vrhunski trener doveden sa idejom o radu na duže staze sa vrhunskim igračima i u vrhunskim uslovima, nema razloga za tu vrstu saosećaja i patriotizma, prirodnu ljudima koji ostaju ovde u svim rukometnim prilikama i neprilikama. Njegovo pravo. Svako radi za novac. I iz Skoplja je otišao u trenutku ozbiljne besparice na kraju ere Sergeja Samsonenka i predao ekipu Robertu Parondu koji je napravio čudo nad čudima u toj poslednjoj sezoni, ali tamo je bajka trajala pet godina i rezultirala peharom EHF Lige šampiona, a u Beogradu, cela priča je stala u 111 dana. I Raul je probao sa reprezentacijom Makedonije na dva velika takmičenja, ali to po odlasku u Pariz, više nije imalo smisla.
Ostaje da verujemo da će sa „Orlovima“ trajati duže. Nema razloga da tako ne bude. Trenutne finansije u RSS nisu sjajne, ali to bi trebalo da bude drugačija priča nego klupska, jer je i interes opšti. Dva meseca nas deli od Svetskog prvenstva kvalifikacionog za Los Anđeles. I prethodna EHF nedelja je pokazala da je Španac stabilizovao grupu igrača od koje se može očekivati kvalitetan nastup u Nemačkoj. Uspostavljen je kontinuitet, momci su u pravim godinama, ima kvaliteta i iskustva, ima i širine sastava, žreb je korektan. Ima milion stvari koje bi trebalo menjati u srpskom sportu, ali ova nije jedna od tih.
Ni RSS ili od skora SRS (ovogodišnja glupost sa isforsiranom naredbom vlasti o promeni imena koja je nekolicinu Saveza bacila u ozbiljan milionski trošak) nije ostao imun na ono što je politika donela u naše živote. Eho nasleđenih ženskih Prvenstava iz 2012. i 2013. godine od „žutih lopova“, vladavine Demokratske stranke kratko je trajao. Velikih planova za rukomet i podrške nije bilo. Čuvena izborna Skupština iz 2016. godine donela je tenzije, neslogu i iskopala rovove iz kojih se potezalo naredne četiri godine na relaciji Tošin Bunar – RSV uz „vazda poštenog i nezavisnog“ u ulozi RSB-a koji je šetao sa jedne na drugu stranu, a sve to država u to vreme nije želela da rešava, pa je taj rat tinjao uz mnogo peripetija. Novca nije bilo, klubova u Evropi nije bilo, Vojvodina je odigrala jednu Ligu šampiona, presabrala se i odustala, a „orlovi“ su sve češće propuštali velika takmičenja. Muška reprezentacija se izbacivala iz „Pionira“ telefonom dan pred kvalifikacionu utakmicu sa Hrvatskom jer su košarkaši podgoričke Budućnosti morali da treniraju pred finale ABA lige aprila 2019. godine, navijačke grupe su pravile demostracije na petlji u Kovilovu zbog kadetkinja sa tzv. Kosova koje su prvo puštene u centralnu Srbiju pa im je onda zabranjeno da igraju na kvalifikacionom turniru u jednom političko-medijskom performansu za opskurne medije vlasti koji se završio žvrljanjem prostorija Saveza, a jedini uspeh su napravile seniorke izborivši kvalifikacije za Olimpijske Igre u Tokiju za čije domaćinstvo je RSS zakasnio/zaboravio da se kandiduje.
Tek posle osam i po godina vlasti SNS-a nakon sastanaka u Vučićevom kabinetu konačno je stisnuto „zeleno svetlo“ za rukomet – krajem 2020. Ekspresno dolazi do promena u RSS u furioznoj tronedeljnoj decembarskoj kampanji baziranoj na krilatici „povratka na staze stare slave“ posle koje, za razliku od 2016, aklamacijom svi delegati od Horgoša do Dragaša biraju Milenu Delić za novu čelnicu Saveza. Više novca je došlo u Savez, pogotovo neophodnog klubovima u vreme pandemije korona virusa, ali to nije koreliralo sa najavljenim „vraćanjem rukometa“, ni sa suštinskim strateškim odlukama za kojima je rukomet vapio godinama. Ženska reprezentacija je urušena ishitrenim podmlađivanjem, propušten je momentum koji je trebalo da nadogradi ono što je dobro bilo u prethodnom ciklusu sa Ljubom Obradovićem (šesto mesto na SP 2019) i ta kola nizbrdo još uvek se zaustavljaju pet godina posle uz česte promene selektora. Muški tim je pokazao određenu stabilnost pod Tonijem Đeronom, prvim strancem selektorom u istoriji. Vojvodina je osvojila EHF Kup 2023 i postepeno nagovestila veće ambicije u Evropi posle decenije dominacije na domaćoj sceni, stigla je i medalja u mlađim kategorijama sa generacijom 2002 na juniorskom EP. Posle kratkotrajnog jedinstva u strahu pod parolom „država stoji iza svega“ ubrzo je iznova počela atmosfera podela, nezadovoljstva procesima i rezultatima u srpskom rukometu. Milena Delić posle gotovo punog četvorogodišnjeg mandata podnosi ostavku jula 2024. Na čelo RSS se sredinom 2025 vraća Božidar Đurković koji je tu funkciju obavljao i u periodu 2016-2020. Najtrofejniji srpski trener Boris Rojević biva sasečen sa svih strana već u prvoj godini selektorskog mandata kao žrtva prevlasti Partizana nad Vojvodinom u jesen-zimu 2024/2025, a menja ga do kraja kvalifikacija Dalibor Čutura. Nasleđuje ga meritorno i ambiciozno od strane vrhuške RSS, u tom trenutku najbolji dostupan na evropskom tržištu Raul Gonzales uz ideju da ima dualnu funkciju u Partizanu u jednom finansijski nesvakidašnjem aranžmanu za srpski rukomet, koji je sa padom režima preko noći postao „nemoguća misija“.
Društvo zapada u veliku krizu nakon pada nadstrešnice prvog novembra 2024. godine (iako je podela nastala mnogo pre toga), a svi procesi se prelivaju i na sport. Unižavanje statusa seniorskih reprezentativaca i reprezentativki i traženje njihovih potpisa podrške za liste Aleksandra Vučića pred izbore 2022. i 2023. godine tokom zvaničnih okupljanja reprezentacija (bilo je i svetlih primera koji su to odbili), njihovo javno obeležavanje i ponižavanje zarad skupljanja nekakvih poena kod vladajuće stranke, objavljivanje generisanih poruka vladajuće stranke na zvaničnim stranicama klubova i Saveza u kojima nažalost učestvuje i rukomet u dosta velikom obimu, teranje ljudi iz sportskog miljea da posećuju sramotno mesto zvano „Ćacilend“ u centru Beograda (što odbijaju neki od aktuelnih funkcionera RSS i RSB po cenu ostavki i otkaza i tako čuvaju lični kredibilitet), otkazi i pretnje trenerima klubova nakon izgovorenih reči na konferencijama za medije, pritisci od strane lokalnih samouprava na klubove ( koji bi se i u 2027. godini mogli ogledati u brutalnom rezanju budžeta – primer – sportski budžet Leskovca se smanjuje sa 200 na 52 miliona RSD), medijski obračuni sa legendama našeg sporta, sve to je iza nas.
Rukomet je podelio sudbinu srpskog sporta i deliće je i u budućnosti, ali jasno je da nije bio izuzetak, nego pravilo, a u većem delu ovih poslednjih 14 i po godina, samo prirepak. Pogotovo, ako se zna koliko je novca upucano u druge sportove, klubove koji su 10 i više na najvećoj sceni sa funkcionerima kontraverznih biografija, i neke Saveze kojima je država infrastrukturno rešila probleme za narednih nekoliko decenija.
Sa nestprljenjem čekamo nova rešenja u oblasti sporta koja će definisati šta je interes države i kako se finansira vrhunski sport da nam se nikada više ne bi dešavali slični slučajevi poput ovog sa Partizanom. Na putu ozdravljenja nacije i sporta, ulaganje u decu je nešto što je osnova. Za velike i suštinske promene, osnova piramide mora da bude jasno postavljena, a onda da se nađu trajna i sistemska rešenja za procese koji donose medalje.
