Sediš, piješ kafu i uživaš. Analiziraš, pričaš sa ono malo ljudi koje još rukomet zanima, i kad je loše, a ne samo kada je dobro. Ukratko, radiš posao koji voliš. I oslonjen si na Balkan, od Slovenije do Makedonije, jedan prostor koji ima dosta toga zajedničkog, početnu tačku rukometne škole, pa sada već posle dosta decenija i jasne razlike u rezultatima i kvalitetu rada. A onda od „najboljeg rukometa koji dolazi odavde“, što je od prvog dana krilatica Balkan-Handball.com, pogledaš prema Danskoj, a tamo istog ovog jutra, petka 16.10.2026, pišu tekstove o tome da će imati tri kluba u TOP 12 EHF Lige šampiona. Zemlja sa nekih 6 miliona ljudi, tri puta manje od raseljenog regiona koji je nekada gurao i do 22 milke, onomad kad je bilo loše. Četiri puta šampioni sveta za redom, nosioci sve tri krune u nizu, a sad krenuli da maltretiraju i na klupskom nivou. Ima tamo još projekata. Ko zna gde će se zaustaviti. I proizvode, i prodaju, zaokružili su ceo ciklus.
Kako je biti rukometni novinar u Danskoj? Da li su euforični, da li im je „pa sve je to normalno“ i kako gledaju na ove iz Balkan-Handball-a, koji na prostoru koji pokrivaju imaju skor 1-15. I dok mi trošimo vazduh i govorimo da su i pravila i sve ostalo njima naklonjeno, valjda da pokrijemo svoju stranputicu, oni rade neverovatne stvari. Nemamo Olborg, GOG i Orhus, i teško ćemo u skorije vreme imati tim koji će moći da se bori za četvrtfinale, ali to je realnost i u tim okvirima se mora mrdati. Rukomet nećemo napustiti.
Prognoza ovakve sezone je bila hirurški precizna u svemu što smo pisali i govorili. Da će Vardar najskuplje prodati kožu, to se očekivalo. Fali kilometraže Ivanu Čupiću i njegovim igračima, a grupa je takva da je imaju najmanje u nogama. Da je Ljevar Horiha, pa da ima pet sezona Lige šampiona, grešaka i pogodaka, da je Bomaštar bio spreman za sezonu, da je Uroš Mitrović imao dva-tri ona dalekometna po meču, da je…
Čupić je bez alibija postavio Vardar u centar univerzuma, bez AKO i ALI, sa jasnim zadatkom, pobediti svakoga, jer mi smo veliki klub, bez obzira koliko slabiji bili od ostalih. I na taj način je izvukao 101% u ovom trenutku. Možda je dao i lažnu nadu delu tribine koji još baš ne razume kako su nekada svi padali, a sada ne, ali to nije taj klub, niti finansije, niti igrači. Da li će biti? Gotovo nemoguće, ali da može još bolje, da se čuva sastav, nadograđuje, a da sa njim raste i budžet, treba vremena, godina, sezona. Niko u „Jane Sandanski“ nije pao, ali će prava ocena biti doneta kada se podvuče crta. Vardar kao najbolji četvrtoplasirani tim u svim grupama, blizu, a daleko – bilo je jasno od početka, kvota 1.10. Bilo je brecanja crveno-crne tribine na takvu prognozu, ali u takvim poslovima nema navijanja.
Metkovčanin je osveženje na trenerskoj sceni. Pristup, direktnost, interesantni komentari, pobednički duh, svetla prirodno idu ka njemu. Vardar je pitanje trenera rešio. Sada neka rešava druge stvari.
Pobedom u finalu SLO lige nad Slovanom, Celjani su dobili najbolju moguću plaćenu ekskurziju evropskim rukometnim prestonicima. Školarina pokrivena, ne može se ništa, ali ništa, izgubiti. Samo se dobija. Rezultati u skladu sa očekivanjima. Nisu bili puno bolji i u prethodnoj eri. Koliko para toliko muzike, ali važno je da ima talenta. Slovenija sa svojih 37 klubova drži čas svima u regionu, i izbija nam argument koji potežemo da „nema dece“ i da je masovnost početak i kraj svega. Ima nešto i do infrastrukture i stručnosti, jer su iz planina odavno prestali da silaze gorštaci i drže loptu kao kamenčić kojim prave žabice na reci. Dok lažuckamo sami sebe, razni Anžiči i Podvršiči će osvajati Evropu, a mi ćemo kukati kako su nam svi Karabatići pobegli u košarku.
Zagreb, verovatno najozbiljniji Ex-YU sastav u ovom trenutku, podbacio je u meču po kome bi se merilo prolazno vreme da se uspelo – duelu sa Olborgom pred svojim navijačima. Hrvatski šampioni lakše igraju u gostima nego pred u svojoj Areni. Svima fali vremena, a Hrvoju Horvatu prvom među jednakima. Ako proigraju Pavlović i Ćeško u dogledno vreme, ambicije u EHF Ligi Evrope moraju da budu najmaksimalnije moguće, i samo realno od Flensburga, treba strahovati, sve ostalo je u domenu mogućeg.
Partizan se stabilizovao u nivou svojih kvaliteta. Utakmica u Vespremu je pokazala da crno-beli mogu u okviru u kome su pravljeni, bez šanse da nekim čudesnim performansom naprave dar-mar ekipama projektovanim za Final4. Porto je druga priča, i ta utakmica u „Pioniru“ trebalo bi da bude pravo malo finale prvog dela sezone. I treće mesto, ali i pobeda u Ligi šampiona posle 13 godina, četvrta u istoriji kluba (prvi je pao Vesprem davne 1999.), dovoljno si veliki motivi. Brine odsustvo podrške i verovatno prazan „Pionir“, što se za halu sa 8.000 sedišta može reći i kada je u njoj „banjička“ brojka od 2.000. Nema mesta malodušnosti. Ne treba zaboraviti koliko je srpski rukomet bio van mape. Na porazima i greškama se uči, a u crno-belom ima i ko da nauči. Treba izvući maksimum, pre svega, iz domaćih igrača kojima će ovo biti velika škola.
