Turnir „Krste Andonovski“ u Ohridu bio je prilika za serijal „RUKOMETNIH PRIČA NA JEZERU“ u kome je urednik Balkan-Handball.com razgovarao sa trenerima Ex-YU ekipa (trener novosadske Vojvodine jedini nije bio dostupan za razgovor).
Hrvoje Horvat vratio se u hrvatski rukomet na klupu Zagreba iz švajcarskog Kadetena.
Kakvi su utisci? Pretpostavljam da i Zagreb kao ekipa, ali i ti lično, uživate ovde?
Apsolutno. Osim ovog rukometnog dela, ima ovde puno stvari koje mogu da se vide. Jako smo dobro primljeni i ugošćeni, tako da se zaista osećamo dobro u Ohridu.
Šta je za trenera bolje u pripremnom periodu – da ekipa bude negde izolovana, na nekom mestu gde nema mnogo sadržaja, ili da dođe ovde, gde oko sebe vidi ljude koji su na odmoru i opuštaju se?
- Ako je ekipa sastavljena od dobrih karaktera, kao što je ova naša, onda možemo da budemo i na ovakvim mestima bez ikakvih problema. Momci su odgovorni. Sigurno je da će deo fokusa i koncentracije u slobodno vreme otići i na neke druge stvari, ali mislim da je ovo dobar balans sa turnirom u Ohridu.
Imate dosta utakmica u pripremnom periodu. Da li je to bila ideja od početka?
- Utakmice su nam bile potrebne, čak i na uštrb treninga. Kada igraš veliki broj utakmica, moraš da smanjiš obim treninga. Međutim, budući da je ekipa nova, da sam ja novi trener i da je stiglo osam novih igrača, ciljano smo išli na nešto veći broj utakmica.
Liga šampiona nam počinje već 9. septembra i jednostavno nismo imali previše vremena. Zato smo pripreme pokušali da koncipiramo u tom smeru.
Dobro je igrati utakmice, pogotovo protiv jakih protivnika, jer ti oni razotkriju sve rupe i mane. Mislim da smo na dobrom putu.
Iz iskustva, koliko je treneru potrebno da shvati gde ekipa „škripi“? Da li ti je već sada sve jasno ili još postoje nepoznanice?
- U principu mi je uglavnom sve jasno. Imamo formu i smer kojim možemo da idemo.
Ne postoje dve iste situacije niti dve iste ekipe. Znate šta kažu – jedino što trener nema jeste vreme.
Ne želim da kukamo niti da tražimo izgovore. Imamo jako malo vremena da napravimo puno stvari, pa smo morali da suzimo pripreme i da ne idemo preširoko.
Već početkom septembra igrači moraju da imaju određenu sigurnost u onome što radimo. Ako odeš preširoko, dolazi do nesigurnosti, a onda je jako teško dobro igrati.
Ići ćemo korak po korak. Za sada znamo šta nam je potrebno početkom septembra, a onda ćemo širiti priču, u zavisnosti od vremena i od toga koliko budemo mogli.
Liga šampiona počinje veoma rano. Verovatno nijedan trener nije srećan što ekipa već u tako ranoj fazi sezone mora da bude blizu vrhunca forme?
- Izazovno je za nas, ali i za sve druge trenere. Nije lako bez velikog broja provera i takmičarskih utakmica.
Mislim da je čak i prvo kolo domaćeg prvenstva moglo da bude pomereno malo ranije, kako bismo imali barem jednu takmičarsku utakmicu pre početka Lige šampiona.
Teško je ući u pravu formu i teško je tačno znati gde se nalaziš. Sigurno će biti dosta upitnika i moraćemo da se korigujemo tokom zacrtanog puta.
Ali kako je nama, tako je i svim ostalim ekipama. Svi imaju istu problematiku.
Novi format Lige šampiona donosi i dodatnu dozu dramatike, jer praktično nema mnogo prostora za grešku. Ranije je bilo 14 utakmica, a sada je samo šest u ovoj fazi…
- Upravo tako. Moraš odmah da budeš u dobroj formi, jer već prvo kolo može mnogo toga da odredi.
Mislim da je dobro što je došlo do promene formata i što se malo osvežila priča sa Ligom šampiona. Dobro je i za rukomet što se baza proširila, ali sve to ide na uštrb ranijih termina.
Zato smo pripreme morali da koncipiramo više kao reprezentacija nego kao klub. Ali šta je tu je. Nije to nikakav izgovor – kako je meni, tako je i svim ostalim trenerima.
Grupa je veoma teška – Aalborg, Pariz, GOG, Celje… U ovom formatu zapravo i nema lake grupe. Samo dve ekipe idu dalje. Ako se gleda finansijski i po imenima, verovatno bi prednost na papiru trebalo dati Parizu i Aalborgu?
- Rekao bih da je jedino ispravno da ne gledamo samo grupu, već da imamo jedan realan pogled.
Ako stalno gledaš u pod, nije dobro. Ako gledaš samo u nebo, lako se spotakneš. Potreban je ravan pogled, pa tek onda možeš da odmeriš metu i pogodiš gde se ona nalazi.
Svesni smo svojih deficita. Tek ako smo ih svesni, možemo da ih sakrijemo i možemo da pariramo boljim i bogatijim klubovima.
Volim da razgovaram sa ekipom na način da mi svoje ciljeve znamo. Oni su postavljeni i o njima više ne treba mnogo da pričamo.
Više smo fokusirani na ono što radimo svakog dana, na trening, na poboljšanje od utakmice do utakmice. Tu treba da bude naš fokus.
Prvo je Celje u Ligi šampiona, pa ćemo onda ići korak po korak.
Ne treba bežati ni od realnosti. Imamo svoje adute sa kojima računamo i sa kojima želimo da pomrsimo račune favoritima i dođemo do željenih bodova i prolaska.
U kojoj fazi igre vidiš da Zagreb ove sezone može da bude posebno dobar?
- Već sam to rekao nekoliko puta. Samim dovođenjem igrača i rosterom koji smo napravili, defanzivna komponenta trebalo bi da bude veoma važna.
Želimo da postavimo dobru odbranu. Naravno, moraš da imaš i dobar povratak nazad. Ako ti je napad nedisciplinovan i protivnik te konstantno kažnjava iz kontri, onda ti ni dobra postavljena odbrana ne znači mnogo.
U Ligi šampiona nema mnogo prostora za greške. Moraćemo da uložimo jako puno koncentracije i energije u igru između dva deveterca.
Ako dobro povežemo napad i odbranu, sa tempom prema napred i kvalitetnim vraćanjem nazad, bićemo veoma neugodan protivnik svima.
Važiš za jednog prilično relaksiranog trenera. Igrači vole da rade sa tobom jer ne stavljaš preveliki pritisak na njih, već jasno postavljaš stvari. Zagreb je, međutim, klub sa ogromnom istorijom. Osećaš li težinu tog posla?
- Ja bih rekao da stres zapravo ne postoji sam po sebi. Spoljašnje okolnosti su takve kakve jesu, ali zavisi kako ih mi doživimo i kakav im predznak damo.
Meni je ovo sve jedan veliki izazov i jedan veliki gušt.
Naravno, svaka utakmica nosi određenu neizvesnost, ali ekipa je jako dobra. Znamo šta se od nas očekuje i šta se od nas traži.
Ne bih otišao iz Šafhauzena i tražio raskid ugovora da me Zagreb nije privlačio, da ovo za mene nije veliki motiv i veliki izazov.
Iskreno, izuzetno se radujem celoj ovoj priči.
Mislim da, kada bilo šta radiš u životu i daš sto odsto onoga što znaš, kada se potpuno posvetiš tome, onda nema mesta za neki preterani stres.
Mislim da to i igrači osećaju i da im je onda lakše da pruže maksimum.
Kada pogledaš Ligu šampiona, ali i rukomet generalno – u kom pravcu ide ovaj sport?
- Nažalost, mislim da idemo prema određenoj „plastičnosti“ i ne sviđa mi se u kom smeru se sve razvija.
Premalo je taktike, premalo nadmudrivanja. Danas možeš u 99 odsto slučajeva da predvidiš šta će ko igrati.
Nema više mnogo kreativnosti. Puno toga se svodi na fiziku, dominiraju trka i igra jedan na jedan, a zapravo bi tek nakon te igre jedan na jedan rukomet trebalo da počne.
Kod nas se, međutim, u većini slučajeva tu već završava.
Odbrani se daje sve manje značaja. Mislim da smo publiku nekada privlačili upravo zato što je rukomet bio gladijatorski sport, kontaktni sport, sport taktike i taktičkog nadmudrivanja.
Meni su nekada više vredeli rezultati 19:17 nego današnjih 44:39.
Ima li u tom novom rukometu mesta za nas sa ovih prostora? Rezultatski se čini da su promene i ubrzavanje igre više odgovarali Skandinavcima i nekim drugim sredinama?
- Sigurno je da se forsiraju neka pravila koja više odgovaraju Skandinavcima i mislim da to nije dobro.
Ali mi moramo da se prilagodimo. Ne treba previše da pričamo o tome. Oni su nekada učili od nas, a sada mi jednostavno moramo da se prilagodimo novim okolnostima.
Stvari se menjaju. Svet se svakog dana menja. Mobilni telefon od pre 20 godina nije isti kao danas, pa tako nisu isti ni rukomet, fudbal ili tenis.
Moramo da tražimo način da se prilagodimo i da se borimo za svoj deo kolača, za svoje mesto pod suncem.
Naravno, ne treba ni popuštati kada su u pitanju naši interesi, ali sigurno je da se moramo prilagođavati.
Svet ide napred, igra se menja. Ako je ne budemo pratili, završićemo kao dinosaurusi – izumrećemo.
Za kraj, pošto si imao iskustvo rada na Zapadu – šta treneri sa ovih prostora moraju da prate i na čemu treba da rade kako ne bi „izumrli kao dinosaurusi“? Činjenica je da naših trenera na Zapadu nema mnogo.
- Nema nas mnogo, to je činjenica. Naravno, veoma je širok spektar razloga i o tome bismo mogli da napravimo celu jednu temu.
Ali ako bih morao da suzim priču, rekao bih da danas dolaze nova deca i nove generacije.
Trener mora mnogo da radi na sebi da bi ih razumeo i da bi mogao da ima zdravu komunikaciju sa njima.
To su danas pametni, bistri momci kojima su informacije dostupne i koji žele sve da znaju.
Više ne prolaze diktatorske varijante vođenja ekipe. To više nije moguće.
Ako želiš da ih vodiš, komunikacija mora da bude otvorena i dvosmerna.
Dolaze nova deca, nove generacije i novi načini razmišljanja. I mi treneri moramo zajedno sa njima da tražimo nove korake.
