Krakovice su lep grad. Pardon, Katovice. Umor stiže, tempo je jak, a i godine nisu više beznačajne, pa sam tako između Krakova i Katovica već u dva navrata formirao jedno novo mesto na rukometnoj planeti – Krakovice. Šala, zabava u komentarima, udrite, smejem se i sam prolazeći svaki dan pored onih džinovskih KATOWICE svetlećih slova koje možeš videti iz aviona. Jedan poljski kolega koji je studirao srpski, a sa kojim sam znao da zaginem u neka slavna vremena srpskog rukometnog novinarstva pre 12-13 godina, kada nas je bilo mnogo više na velikim takmičenjima i nije se znalo da li duže radimo danju ili noću 😊, zakucao me lepo:
„Svrati do Varšavica“.
Do Varšavica teško, osim ako iz Gdanjska ne bude bilo aviona za Stokholm.
A nekako, sve mislim da će ga biti.
Ovi momci što nose srpske dresove doveli su sebe u situaciji da rukometna komuna percipira ovu utakmicu kao „50-50“. Protiv Sagosena, Roda, Rajnkinda, Johanesona i kompanije? Za početak jasan pokazatelj da se utvrdilo dosta gradiva za kratko vreme i koliko je ovaj tim napredovao. Norvežanima se ne preti. Gladni su i oni. Ako ćemo pravo, oni su najgladniji. Promenili su selektora. Mislilo se da će posle 2017. i 2019. kada su sačekali Francuze i Dance u finalima, doći njihovih pet minuta, kada će oni zasesti. Sve projekcije su išle ka tome.
„Neka Dancima, dugo su čekali. Sada ćemo mi da krenemo…“
Kad ono, šipak. Uleteli im u prostor Šveđani. Sagosen ostade nekrunisani kralj. Gotfridson mu je skratio mandat. Najbolji u pričama, ali bez pečata na besmrtnost kao Nikola ili Mikel. Najbolji si tek kada osvojiš zlato sa reprezentacijom (i to ne jedno…), a znamo da kada cela nacija gleda ruka zna da se stisne i grlo osuši, da gol zna da se pomeri na 11 metara dok stojiš na devetercu, a druga stativa kada uskočiš sa krila krene da beži kao na balerini…
Doduše, nije tamo kao ovde u južnoslovenskim plemenima, da ti proklinju šesto koleno ako baciš lob.
Pre četiri godine igrali smo Svetsko prvenstvo u Berlinu, podseti me Banda (Dejan Milosavljev) u miks zoni. To je bilo njegovo poslednje takmičenje. Od tada su ga napadali i fudbal, i korona, i spora klupska administracija. Zato je juče uleteo u Katarce kao pušten iz kaveza. I tek će da uleće Big Muzzy iz Dolova…
Na tom poslednjem SP 2019 na kome smo igrali izgubili smo od Brazila, Argentine, od Nemaca osam, a od Francuza 11 razlike. Jedino smo sa Rusima bratski podelili bodove, pobedili najslabiju moguću ujedinjenu Koreju i Bahrein.
Tamo je iz ovog sastava bilo devet igrača. Oba golmana, oba para krila, pivotmen, srednji bek, desni bek…
I onda kada se odigra onakva utakmica sa Nemcima i demontira Katar, opet neki imaju šta da kažu. Ovima što ne prate ne uzimam za zlo. Ovima što znaju želim da crknu od muke. Neka uzmu vazduh i čekaju da prođe. Potrajaće.
Čak se i u „Ćirilici“ pričalo u superlativu o Đeroni. Bio izabrani Predsednik lično i onaj sa frćkavom kosicom što je obesmislio esnaf. Meni ne treba ta vrsta potvrde, ali za neke će to biti Sveto pismo i dobro je da je tako. Taman da završimo s tom pričom. Niko nije manji patriota i Srbin ako podržava selektora stranca. Evo ni Vučić lično. Zato zaključak, ako vam je teška istina koju prosipamo godinama na Balkan-Handball-u onda slušajte vašeg i našeg predsednika.
Suma sumarum. Opustite se i uživajte u dobrom rukometu. Minutaža je lepo raspodeljena. Svi su zdravi. Možda ne znam ništa o golubarstvu, ali o muškoj reprezentaciji Srbije, njenim usponima i padovima, mogu u tomovima. Znam da ćemo igrati dobro do poslednje utakmice na turniru, koja god i kada god ona bude. A sećam se mnogo dobro i godina kada sam bio spakovan za polazak kući odavno pre kraja balade…
Ima još rezerve u topu Petra Đorđića, ovo je tekma za njega. Vratiće se i Cupi u pravom svetlu kada to bude bilo najpotrebnije. Čekam i da vidimo Jovicu kako prolazi kroz zid. Većini ne bih mogao da poželim više od forme u kojoj su, ni bolje glave od onih koje su im sada na ramenima.
Biće to dobro.
