Mnogo vremena je prošlo otkako sam pisao nešto za Balkan Handball (pisao kolumnu tokom EHF EURO 2014), ali kada me je Žika pitao da li bih napisao par redova, osetio sam dužnost i obavezu da to i uradim. Ipak sam bio reprezentativac Srbije, u jednom periodu i njen kapiten, tako da, kao i mnogo puta, ne mogu da kažem „ne“ kada je rukomet — a pogotovo reprezentacija — u pitanju.
Za rukometaše, bivše i sadašnje, kao i za ljubitelje rukometa, januar i jun su najvažniji meseci u godini. Januar zbog velikih reprezentativnih takmičenja, a jun zbog najvećeg događaja u našem sportu — EHF Final4 Lige šampiona.
Utisak mi je da su ta dva meseca nekako uvek „copy/paste“… Keln, organizator Final4, od početka je isti; organizatori velikih takmičenja se nekako vrte u krug — Skandinavija, Nemačka, pa opet Skandinavija… Uz par izleta u Hrvatsku i Poljsku, ali uglavnom je to isto…
Tako je i sa favoritima: uglavnom iste reprezentacije dolaze do polufinala i osvajaju medalje, uz poneki izuzetak…
Međutim… „copy/paste“ je i euforija koja je prisutna kod ljudi vezanih za rukomet — kod onih koji ga igraju ili su ga igrali, ali i kod ljudi koji jednostavno vole sport, a posebno reprezentativni sport. Januar je mesec rezervisan za rukomet i svi smo prikovani za TV, gledamo sve živo, jer rukomet je, sa svim svojim manama, dinamičan i atraktivan…
Pomenuo sam kako su polufinalisti uglavnom isti, ali te reprezentacije se dobro namuče da dođu do tamo… Pored njih postoji veliki broj ekipa sličnog kvaliteta, u usponu — reprezentacija koje mogu ozbiljno da namuče favorite, a međusobne utakmice su potpuno nepredvidive. Zato je svaka utakmica na Evropskom prvenstvu vredna gledanja.
Moja očekivanja su da će u vrhu biti Danska, Nemačka, Švedska, Francuska i Hrvatska — odlučivaće nijanse — ali bih iskreno voleo da se još neko umeša u borbu za polufinale i malo razbije tu grupu.
Da se malo osvrnem i na Srbiju… Nikada tiše nismo otišli na neko prvenstvo i to mi se dopada. Kvalifikacije su bile burne, ali na kraju — što je i najvažnije — uspešne. Momci su zaslužili da rade i spremaju se u miru sa novim trenerom, jednim od najzvučnijih trenerskih imena u svetu. Mislim da su, iako u teškoj i izjednačenoj grupi, spremni da naprave iskorak i ostvare prvi cilj — prolaz u drugu rundu. Znamo da je za to potrebna dobra igra celog tima, ali jedan moj bivši trener je govorio da za velike pobede trebaju heroji… a u ovoj reprezentaciji ih ima.
Sigurno ćemo uživati u rukometu — biće ga mnogo u narednih 15 dana. Uživati u dobroj kolektivnoj igri reprezentacija, ali ono što uvek privlači publiku jesu pojedinci: majstori ovog sporta kao Gidsel, Mem, Milosavljev, Golla, ili neki atipični, atraktivni igrači poput Mituna, Steinsa, Odina Thora Rikhardssona… Ubeđen sam da će tokom ovog prvenstva biti dosta materijala za TikTok i Instagram.
Veliki pozdrav ljubiteljima rukometa,
Žarko Šešum
