Balkan-Handball.com

Kolumna Žike Bogdanovića: Budite dosadni kao Marin Šego, ništa lepše ne mogu da vam poželim…

„Šta ćeš za narednu kolumnu?“, pita me kolega u petak veče.

A mislio sam da pišem o Šegi, a ne znam da li ću stići pre Nemaca. Porastao mi standard, pa moram malo za vikend da pobegnem iz Beograda sa ženom i decom, da vidim nebo, a deca sneg. Biću za volanom onaj deo dana kada sam najproduktivniji, od 9 do 11 prepodne. Sva sreća, tu je sada Miloš, neko mu doda nadimak „Veliki“, pa mu do Lozanjske Terase na treba više od sat i po „, odgovaram.

A valjda će imati smisla da se piše i posle utakmice„, dodajem.

Šta ima da se piše o Šegi? Dečko vrti tri rečenice, ne čuje se„, pita me, onako usput.

Pa, i nema ništa, zato i pišem„, odgovaram, ironično.

I to je valjda tajna ovog našeg zanata, da ono što je dobro i dosadno u isto vreme, učinite zanimljivim receptorima koji traže sve drugo.

A mene baš te priče pale. To da stoti put napišem koje polufinale igra Lino Červar i gurnem prst u oko onima koji ga smatraju „manipulatorom i prevarantom“, da ih podsetim da je tek posle 25 godina bavljenja trenerskim poslom, potucanja i uvek spakovanog kofera, dobio šansu da vodi Zagreb. Nije pekao zanat kao što ga peku današnji treneri, kada svi sve znaju i niko ništa ne odbija. Svi su spremni za sve.

Karijera, život, to je maraton, to nije trka na 100 metara. Za 20 godina finiša, nakarikao je 10 polufinala, titulu svetskog i olimpijskog šampiona, i jedan omanji rukometni zemljotres u Makedoniji. Pokazao je da je sve moguće.

I Marin Šego je taj maratonac. Debitovao za reprezentaciju sa 26, na SP 2011. Fijasko. On, Alilović i Pešić u Švedskoj, Golužino prvo takmičenje, pa nikada ništa lošije nismo gledali od hrvatskih golmana. A i ta pozicija u hrvatskoj reprezentaciji, svi se ostrve na nju. Taman oko Bogojavljanja kod nas pravoslavnih, svi bi da bacaju hrvatske rukometne golmane u zaleđenu reku, sa željom da nikada krst ne nađu. I tako godinama. Kada spuste ispod 10 odbrana, prolaze od ovih januarskih stručnjaka kao Hakan Šukur pod Erdoganom.

Elem, neki stručnjak je posle toga doneo zaključak da Mirko i Marin ne mogu zajedno, generacija, odrasli na deset kilometara jedan od drugog. I dok se minirao put Ljubuški – Međugorje, Šego se zaputio u Vislu iz Plocka, a daleko od Zagreba, daleko od srca…znate tu pesmu, a još kada je pokušao da naplati zarađeno… Nestao je iz reprezentacije na 6-7 godina.

I baš smo se na početku tog posta i upoznali. I znate kako, u profesionalnom sportu gde je čovek u stanju da porazbija pola svlačionice kada mu trener da 10 minuta manje na terenu od očekivanog i tera sve u majčinu, vi naletite na smirenog, porodičnog čoveka, koji tačno zna šta hoće i šta zbog toga mora da istrpi. Bez teških reči, bez srdžbe posle dva piva, u tonu „Ne interesuje me koliko iznosi račun, platiću.“

Ređale su se titule, bile su odlične sezone, stigla je i Liga šampiona u Kielceu, pa titula u Segedinu.

Izdržao je Šego tu „crnu listu“ i sačekao da anatema padne sa njegovog imena. Došlo je sve na svoje mesto. Svako ima svoje vreme. I ta odbrana za špice Kolbaheru (ili Kolšrajberu za sve one koji su se toliko potresli zbog greške da nisu mogli da spavaju te noći), posle lošeg poluvremena, to je nagrada za istrpljeno i u nju stane puno toga. I ta volja, stabilnost, prelepa familija sa troje dece, uspešan porodični biznis.

Na kraju u svojoj 35-oj juri medalju u Stokholmu. Neka je ujuri. Budite i vi dosadni kao Marin Šego. Ništa lepše ne bih mogao da vam poželim.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *