Jedan štikliran, još tri su nepoznate. Danska je prvi polufinalista EHF EURO 2026. U svim prognozama najveći favoriti za osvajanje evropske krune odradili su posao kolo pre kraja glavne faze pobedivši najveće konkuretne Francusku i Nemačku uprkos tome što su na početku bili bez bodova zbog poraza od Portugala. Kada vas proglašavaju za nepobedive, valjda nema veće usluge nego one koje su Nikolaju Jakobsenu učinila braća Košta, da mu javnost spuste na zemlju, a igračima objasne da ima ko će, ako oni kojim slučajem pomisle da su Bogom dani. Dancima učinili, a sebe totalno zadovoljili, pa je Portugal imao goriva za još malo, ali nedovoljno da izdrže ovaj Lisabon-Herning reli. Svi znamo da vam je ozbiljni golman ulaznica za svetski vrh, a bez njega – ostajete iza zavese. Nema aplauza za vas. Nema ozbiljno filma bez krupnog kadra u kome neko vozi auto, a preko lica mu prelaze senke bilborda i ulične rasvete. Tako ni ekipe bez golmana.
Dakle idu Danci. Malo i na publiku, malo na rastegljivost sudijskog kriterijuma, iako će vam prosečni ljubitelj rukometa izvaditi oči ako kažete da im bekovi vole da odglume ili osete strujni udar kada im prođete prstima po kosi ili Kirkeloke slučajno-namerno radi odraz na stopalu krajnjeg odbrambenog igrača!? U Herningu je žurka u BOXEN-u i pored Arene gde je fan-zona duplo veće veličine. Ne treba kvariti dane „danske rukometne kulture“. Tim spektaklom jedino nisu impresionirani Francuzi. Njih to ne zanima. Ako prežive Nemce…
Šesta utakmica na Prvenstvu nije kao prva. I vidi se, i oseća se. Momcima svaka čast, ali ovoliki napor u samo desetak dana!? Navijati za zdravlje, a posle za timove. Ni jedna Ahilova, ni jedni ukršteni, nisu vredni ni jednog cepelina, ni lepeze.
A dan broj 13 obeležiće Hrvatska i Slovenija. Menjaju se vremena, okolnosti, igrači i treneri, ali dve najozbiljnije rukometne nacije nastale raspadom Jugoslavije ostaju da duvaju jedna drugoj za vrat. Reče Zorman ponešto o tome u najavi meča, da više se i ne zna broja kada su jedni drugima zapržili čorbu, počevši od tog EURO 2000 pa redom. Isprva slične, a sada dve različite rukometne škole. Sveo je to Anel Mahmutefendić u našem podcastu to na dve reči i ne može bolje „Snaga Vs. Tehnika“.
Medal Ceremony, 29th IHF Men’s World Championship 2025, Baerum Oslo, Norway, 02.02.2025, Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff
Dagur Sigurdson je vratio hrvatsku reprezentaciju tamo gde istorijski pripada. Izborio plasman na Olimpijske igre, vodio tim do svetskog srebra i sada je već u TOP 8 bez obzira na to šta će se desiti večeras. Dijagnoza da se nedostatak domaćeg trenerskog autoriteta nakon silaska sa scene Line Červara neće izlečiti preko noći, da se ne može nacrtati neko kome će momci slepo verovati i slušati, bila je tačna. Imamo li svi tačne dijagnoze? Da li se sećaju Makedonci na šta im je ličila reprezentacija pre tri godine kada neki nisu zadovoljni posle remija sa Portugalom? Može li se na francuskom voditi Crna Gora? Znaju li Srbi gde im igraju igrači kada ne vade Austrijance iz okvira „četiri skakaonice“ i „novogodišnjeg koncerta“?
Odlučilo se da se na tržištu izabere neka jaka medicina i da se po principu meritokratije nađe najbolji doktor, ma koliko to koštalo. Doveden je trener koga su u tom trenutku želeli apsolutno svi u Evropi. Gislasonu još skidaju glavu sa idejom da je Dagur u Japanu u niskom startu i samo čeka poziv Boba Haninga. Efekat je postignut. Domaćinske medalje često su pod posebnom lupom svih, uvek se čeka ta zima posle. Niko vam ozbiljan u svetu rukometa neće reći da na hrvatski roster na kantaru teži više od danskog, francuskog, nemačkog… Zato je ovo Prvenstvo posebno važno, jer treba dokazati, odbraniti, a to ovi momci i rade. Liče na onu Hrvatsku iz nekog vremena, sa manje talenta jasno, ali pobeđuju na kult, na krvava kolena, na onu „ispod ovoga se ne ide“ i to je dovoljno. Virtuoznost su prepustili drugima. Rukomet je nekada rudarski posao. Dok Šušnja i Mamić ne ubija Boga u nekome, Srna ne preore njivu od levog do desnog beka sa tri koraka i rukom na zubima, Mandić ne završi na leđima pet puta za poluvreme, a golmani ne poljube stativu čelom u trčanju od klupe, neće se pobediti. To je današnja Hrvatska. Bez Gidsela, ali i bez foliranja. Hrvatska koja još uvek miriše na rukomet kakav nam se promenio pred očima. Nekima nedostaje, nekima ne, stvar ukusa.
A floskula da o ukusima ne vredi raspravljati pada u vodu kada gledate slovenački nacionalni tim. Svi su ukusi tu. Kada god povedem priču sa nekim o tome „kako bre, ko vam pravi te igrače, gde je ta fabrika, zašto krijete, dajte franšizu, dajte da kupimo taj strug i mi“, dobijem odgovor „ma nije to tako, kriza, sve ide na dole, odoše nam pare u ski skokove, Pogačar nam odvede svu decu na bicikle na Vršič, itd“. Slože vam jednu tužnu priču sa izvesnim krajem. Jednom se rodi Balić, pa 14 godina kasnije Cindrić. Čekali su se Stefan i Lazar deset godina, Min ispliva kada Nikole nema, ali u Sloveniji majke rađaju Zormane svake godine.
Jedan, drugi, peti. Kada ne može osmi, i šesnaesti je dovoljno dobar da polovinu Evrope drži ispod sebe. Koliko osećaja za igru, taktičke pismenosti, kakva tehnika, tehnika, tehnika. Porodične manufakture, jedan, drugi, treći. Ne možeš da pohvataš ko je stariji, a ko mlađi. Večito „čekaj, pa ovaj nije onaj, to je drugi“. „Ista majka rodila obojicu?“
Kreneš azbučno, od Andraža, Aljuša, Blaža, Boruta, dok dođeš do D(omena), ti već sastavio reprezentaciju…
Zaključak je grub, ali nema smislenijeg.
Slovenci, drugari i prijatelji, lažete.
Neka živi rukomet i neka pobedi bolji.
