Kolumna Žike Bogdanović: Lekcije „španskog Lina“

„Ako pod odmorom mislite da odem negde i ne radim ništa, onda se stvarno ne sećam kada sam bio. Znam da se unervozim posle sedam dana provedenih u kući.“

I dok Balkan uglavnom robuje nametnutim autoritetima polusveta sa umirućom manjinom onih koji bi imali šta da kažu, ali su videli da je sve uzalud pa napuštaju društvo (rukomet je tu manje bitna stvar), autoritet znanja nekako po pravilu dođe na svoje na mestima na kontinentu gde se kuju medalje.

Đordi Ribera je još jednom „završio posao“ sa kadetskom reprezentacijom Španije koja je ujedinila evropsku i svetsku titulu. Pokupio je pinkle i krenuo dalje, bez velike pompe, kao i kada je nanizao one titule i medalje sa seniorima, u rudnik, da traži decu po Galiciji i obezbeđuje rukometnu budućnost i generacijama iza njegove („uželeo sam se klupskog rukometa. Nisam radio u klubu od 2011. godine i to će se promeniti nakon isteka ugovora 2024“).

U Varaždinu ga je bilo svuda, na tribini sa beležnicom u rukama, isto kao i prethodne godine, i one tamo, i one tamo u Skoplju, u svlačionici na poluvremenu kada je trebalo da se nacrta mlađariji šta treba, u pripremi utakmice, svuda. Španci su budale, ne znaju šta rade. Znamo mi. Što bi mi prepisivali bilo šta kada smo ih MI naučili svemu, a oni sada prodaju maglu svuda po svetu.

Daleko da je do trenera. Namučena je to sorta. Retko ko je trener, a da nije i ekonom, i vozač, i kišobran za roditeljske frustracije nakon plaćanja članarine. Treneri su danas sve manje bitni, da ne kažem nebitni u našoj sportskoj nomenklaturi. To je relikt ovog podneblja. Služe za ismevanje po društvenim mrežama, od onih što pojma nemaju ili od gladnih kolega. Sve smo procese srozali do kraja. Zna se ko je bitan. Onaj ko odlučuje  i ko daje pare.  Kako u državi, tamo u institucijama, tako u sportu, pa u rukometu, klubu, mesnoj zajednici. Linija po kojoj znanje nije bitno je linija po kojoj je taj neko i došao. To je autoput kojim nam deca beže u buljucima odavde. Onaj ko nema znanje, taj ne može ni da ga prepozna u drugome. A onda se misli da će rezultat već doći kada spucamo dovoljno love, izvešamo zastave i jeftine patriotske parole po Instagramu ili pritisnemo sudije sa tribina. Možda na igricama.

Negde se pojavio podatak prošle godine da je Ribera lično pogledao preko 600 klinaca iz generacije 2009. Ima do Ribere, kažu samca, totalno fokusiranog i usmerenog na jedinu stvar u životu – teren 40×20. Ali mi ne moramo da kastriramo nikoga i nateramo da umesto džema od kajsije jede lepak. Potrebno je da stvorimo okvir po kome će i taj neki naš Ribera, kako god da se zvao, sprovesti model od početka do kraja…jer to, videsmo, pali. Vrlo brzo bismo videli je l’ pravi ili nije, taj naš neki Đordi. Neki u regionu su na tom tragu (i uz pomoć dobrih klubova), a neki decenijama daleko.

A ko da stvori okvir? I zašto nije do sada?

Evo, u Srbiji imamo Đeronu slobodnog u poslednjoj godini ugovora. Nadam se da je spreman plan po kome će od septembra okupljati potencijalne reprezentativce iz domaćih klubova, pomagati u selekciji mlađih kategorija i raditi na edukaciji trenera. Da ne ispadne posle da nije hteo da radi…

Zato je ovo više „trla baba lan“ priča i pišem je 543534. put za sve ove godine, samo su imena različita. Pitaju ljudi što ne pišem kolumne češće jer „vidiš da gori“, „mora da se promeni“, „nikada nije bilo ovako“, itd… odgovorim obično „O čemu? Pa, sve je jasno. Da li ste vi birali ili ja? Tražili ste, birali, aklamovali, slikali se, birajte ponovo“. Vreme u kome sam, a daleko od toga da sam jedini, hteo da se spalim od muke gledajući šta rade mom i vašem sportu, hvala Bogu, prošlo je. Mnogi su se spalili i pobegli od rukometa glavom bez obzira.

Ali ’ajde sada, u slavu ovog majstora rukometa koji je morao da čeka svoju šansu do šeste decenije, da pečalbari po Brazilu i Argentini, bez prečice, kako bi pokazao svetu šta sve u stvari zna, i pišem ove reči. „Španski Lino“, iz nekog španskog Umaga (Sarie) od 5.000 duša, tako nekako, taj put, sačekao je da se svi izređaju, a onda održao i drži lekciju na svetskom nivou.

To je i neka poruka za sve one koji se sada pate na svojim putevima i imaju unutrašnje borbe.

A vi svakako uživajte u rukometu. On je planeta za sebe. Svaki dan je novi dan, uvek ima nešto da nas podseti zašto smo se zaljubili.