Ako ima nečeg dobro u ovom porazu od Nemačke, od koga je jedino ubedljiviji bio onaj od Danske na EHF EURO 2022 (21:34), to je što nam je sve bilo jasno posle deset minuta. Videlo se da Srbija nema ni kvaliteta, ni snage da igra na nivou domaće ekipe i domaćinske atmosfere koja nosi sve što nosi u rukometu od kada je sveta i veka. Kada je utakmica praktično rešena, onda je i mentalna i fizička potrošnja manja, a selektor prinuđen, da ne kažem, ohrabren da koristi i one koje ne bi kao što je to bio slučaj protiv Islanda. Utakmicu sa Nemačkom nema razloga komentarisati. Ona je izgubljena dva dana ranije u poslednjih 20 minuta protiv Islanda. Pesimisti bi rekli, i pre dolaska u Štutgart. Tada je bilo jasno da će biti nemoguće odigrati još jedan takav meč u manje od 48 sati sa tako malom rotacijom na koju se Prades odlučio sa pet igračica na preko 50 minuta na terenu.
Ne razumem zašto se jedna Dragana Cvijić troši 45 minuta protiv Urugvaja kada se zna da Prvenstvo počinje u Dortmundu gde te čeka još 180 minuta u manje-više egalu?
Ne razumem ni onakav emotivni otpust posle jedva sačuvane pobede nad Islanđankama. Onakav slobodan pad u poslednjih 15-20 minuta, po receptu već viđenom na turniru u Norveškoj, sprečen individualnim rolama dve Jovane, Skrobić i Risović, više je za malo jači high five i „ćuti brate, idemo dalje“, a ne za DJ sesiju. Ne verujem da je selektor ušao u svlačionicu i rekao „Devojke, izvukli smo se protiv 25. reprezentacije na svetu koja je jedva pobedila Kongo u finalu Prezident Kupa na prošlom prvenstvu“. I možda bi bio prenaglašen i teatralan i onako dosadan kako samo španski treneri znaju da budu, jer su i Islanđanke sve bolje i bolje kako godine idu, ali opet da je rekao, verujem da bi dobio i više protiv Nemica, a ne prazne devojke. Ne razumem, pogotovo što je u toj svlačionici puno iskustva, medalja, velikih karijera, nekih velikih pobeda unazad 10 godina, koje znaju šta je turnirsko stanje svesti i bioritam.
Ali lepo reče Sandra Kolaković pre neko veče: „Mi smo pet godina proveli u bunilu“. I sve to mora da se plati, jer je i ovo neki novi početak, peti, sedmi, dvanaesti, ma koliko to čudno zvučalo. Iako si pre pet godina pobedio svetskog šampiona Holandiju preokretom od 10 razlike u drugom poluvremenu sa pola ove današnje reprezentacije u sastavu i Andreom na putu za bolnicu, a dve devojke u kovid-zatvoru u šumi 20km od grada, a samo godinu dana ranije Nemačku i Dansku u Japanu, pa su te pokrale sudije i tako ostavile Norvešku u polufinalu ispred tebe, opet se oduševljavamo i pričamo kako konačno „imamo karakter“, jer smo ranije gubile. Niste gubile.
Devojke, karakter ste pokazale odavno. To vam je rešeno.
A pogotovo sam alergičan na spominjanje „nacije“ u smislu očekivanja. Ovi što ne znaju ni kako se zovete već su prebacili kanal na 10:3, zaboravili i da su gledali jer kao što reče Jokara („mi ne volimo sport, već da pobeđujemo“), a novinari po portal redakcijama nastavili da se sprdaju o rukometu i ženskom sportu koji po formacijskoj kazni moraju da prate tog dana. Zamisli, nedelja uveče, a ti pored 16 fudbala i „Srbijo, ….o balkanska“ iz Sarajeva gde klikovi samo pršte moraš da kucaš o nekom ženskom rukometu. Profesionalna tragedija. Tako vam je to.
Nisu, legendo, tvoje suze vredne toga. Nisu. Samo potresu one koje te stvarno vole.
Ima u Srbiji danas mnogo bitnijih stvari od sporta, nažalost. To su osetile i druge reprezentacije, pre vas, fudbal, košarka, svi su u slobodnom padu.
Zato pritisak na zero. Nema ga, ne postoji. I može se pobediti svako od ovih što su realno tu.
A u Dortmundu su svi tu.
