Blog Saše Kuburovića: „Karibu Kenya“ (drugi deo)

PRVI DEO BLOGA SAŠE KUBUROVIĆA: „KARIBU KENYA“

„Coco beach handball“ je kasnije sutradan bio razlog osmesima dok sam se sa kolegom Meimaridisom u hotelskom baru zaslađivao ispijajući mleko iz nesuđenih sportskih rekvizita.

Dani kursa su prolazili brzo, prepodne smo se družili u sparnoj učionici sportskog centra u gradu, a popodneva na plaži igrajući se rukometa na pesku. Svi su bili željni da odmah u praksi isprobaju poteze koje su im prikazivali i brojni video primeri koje su gledali jutrima.

Večernji povratak u hotel na obali u kome smo bili smešteni je donosio predah, mogućnost da se malo otpliva u lepim hotelskim bazenima, ali i razmisli o tome kako su moji domaćini, iako im mnoge „default“ stvari iz naših modernih života nisu dostupne, češće nasmejaniji nego ljudi iz okruženja u kojima živimo.

Moram priznati da mi je pomalo bajkovito bilo spavanje u krevetu sa baldehinom, naročito kada sam se uverio da ni plašenje komarcima „ko rode“, o kojim sam slušao pre dolaska u Keniju, ne odgovara stvarnosti. Prijao je i bogat meni, a naročito veliki izbor najegzotičnijeg voća. Ananas je ostao moj favorit, mada znam da ću kao i moj saborac Joanis pamtiti ananas sa „čokoladom“ koji sam nam jednom doneo. Naime, za doručak se između ostalog, sa švedskog stola mogu uzeti i upravo ispečene palačinke. Pored njih se nalazi široki izbor različitih preliva, a među njima i čokoladni. I znam da je taj braon preliv u zelenoj posudi čokoladni, pa sam na isto mesto na kome stoji za doručkom došao i narednog ručka, noseći u rukama dva velika tanjira prepuna ananasa. Voda je išla na usta dok sam velikom kašikom bogato prelivao sočne kolutove skoro sečenog ananasa.

Vodu u ustima je posle samo nekoliko trenutaka zamenio grč na našim licima i trenutak kasnije urnebesni smeh, kada smo utvrdili da je u pitanju neki roštilj preliv, koji u vreme ručka i večere „menja“ onaj čokoladni od doručka i to u identičnoj posudi.

Dobra i bogata trpeza, a malo slobodnog vremena su bili spoj koji nam je omogućio da se lako odlučimo da preskakanjem jednog ručka dobijemo vreme za posetu „parku prirode“ na nekoliko kilometara od hotela. Kažu da boravak u Keniji ne znači ništa ako se ne ode na safari i onda u pravom prirodnom okruženju vide slonovi, žirafe, lavovi i ostale „zverke“. E, pa ja sam od ovog boravka dobio „ništa“, pa je odlazak u svojevrsni „otvoreni“ zoološki vrt u blizini predstavljao obično surogat zadovoljstvo. Ogromne kornjače koje se slobodno kreću, majmuni svuda okolo, mungos koji je moju želju da se slikamo shvatio kao pretnju, pa me je hitro „ćapio“ preko patike, deo su faune sa kojim sam imao blizak susret. Tu je i kameleon, pa još poneki gušter, pa moćni beloglavi afrički orao koji se hrani ribom i ogroman broj zmija, od mambi, preko kobri do udava, pa onda antilope i bizoni. Nilski konj je skoro potpuno zaronjen u vodu ignorisao činjenicu da je pitanje kada ću se ja ovde vratiti i biti u prilici da ga ponovo vidim. Drugačije su se ponašali brojni krokodili, a njihove razapete čeljusti su dokazivale da oni ne bi imali ništa protiv jednog ljudskog tela u njihovoj blizini. Kreću se hitro i zaista deluju zastrašujuće. Strah je još veći kada ih vidite u grupi, pa sam u cilju popravljanja slike o ovim životinjama odlučio da je bolje „zakačiti“ ovde fotografiju jednog miroljubivog kroka „spremnog za prišivanje na majicu“.

Boravak u svakoj od zemalja me „tera“ da naučim bar po neku reč lokalnog jezika. Ako bi reč „živeli“ ili „nazdravlje“ bila merilo, važio bih za poliglotu svetskih razmera. Još se sećam i da je „džan“ prijatelj na jermenskom, da je „tak“ hvala na norveškom. Ipak, melodičnost Svahilija i osmesi sa kojima su ljudi oko nas govorili je bila više nego dobar razlog da se potrudimo da ono početno „hakuna matata“, već znano sa špice jednog šou programa u Srbiji pre oko 20 godina, obogatimo prelepim „đambo“ (zdravo), „karibu“ (dobro došli/došao), „tafahali“ (molim te) i „asante“ (hvala).

Osmesi i „hakuna matata“ su pratili i svako kašnjenje, kada smo ponekada i desetinama minuta čekali da domaćini dođu po nas i prevezu nas do učionice u kojoj smo držali predavanja. Prethodno su nam zahtevali da promenimo raspored, da pomerimo predavanja unapred kako bi smo mogli odraditi i malo više od planiranog. Nažalost, nisam baš „vremenski čistunac“, znam kako je kasniti, ali sam sada video i njegovu drugu stranu. Nije lepo, valjda će me „kenijsko iskustvo“ promeniti na bolje.

Od domaćina zahtevano pomeranje satnice unapred je direktno kumovalo da se još jednom uverimo u neupitnost snage prirode i fizike. Bilo je to završno popodne i raniji dolazak na mesto treninga nam je omogućio da utvrdimo da je pun mesec učinio plimu mnogo većom nego prethodnih dana i da je naš „teren“ pod vodom. Svejedno, u vodi skoro do pojasa, momci i devojke su igrali neku novu verziju beach handball-a, najbliskiju vaterpolu. Jedna flaša lokalnog „Tusker“ piva je popijena dok sam sa kolegom sačekao da nam Okean „vrati“ naš teren.

Lepe reči bez mnogo kurtoazije su obeležile završetak kursa. Polaznici su dobili svoje sertifikate, predavači lepa tradicionalna platna i od drveta „ispisano“ čuveno Hakuna matata. Mnoštvo osmeha, lepe želje za kraj, zajednička fotografija. Rukomet na pesku je zaposeo još jednu zemlju. Zaista je lepo osetiti se kao neko ko doprinosi širenju našeg peščanog „virala“. To je za pamćenje.

A ja ću pamtiti i da sam 1000. Fejsbuk prijatelja stekao baš u Keniji. Pamtiću i odlazak na aerodrom u rano jutro pre svitanja i mrkli mrak bez ijedne svetiljke pred aerodromom Mombasa. Dobar običaj podrazumeva i davanje napojnice taksisti, a nerazbuđenost, mrak i nepažnja su učinili da je u džepu taksiste završila novčanica od 100 US$ umesto daleko manje, kako sam verovao. To sam utvrdio u avionu dok je uzletao sa aerodroma. Prevrnuo mi se stomak na trenutak… koliko u tih 100 US$ ima neplaćenih računa koji me čekaju kod kuće, ili piva i kobasica u kelnskoj „Lankses areni“ u vreme „Fajnal for“-a koji je bio predamnom. Ma „Hakuna matata“, mala je to cena za anegdotu koja će se prepričavati celoga života, za osmeh „drajvera“ kada je shvatio kakvog je smetenog klijenta vozio i kako bi možda mogao uzeti koji dan slobodno. Odmah smo smislili i novu zahvalu na Svahili jeziku: 100 puta „Asante“.  A uostalom, tako je moralo biti, krug je zatvoren, napojnica je samo ispala zahvala taksistima koji su me nekoliko dana ranije jedini sačekali na istom mestu.

Neće ovog leta biti mnogo vremena za odmor, putovanja će se nizati jedno za drugim, pasoš će se puniti novim pečatima, a ja već sada znam da će svaki „susret“ sa kenijskom vizom u mom pasošu biti praćen osmehom i nadom da ću se vratiti u ovu daleku zemlju. Da vidim nove sportske prijatelje, doživim safari, a tu negde iznad oblaka se krije i vrh Kilimandžara…u kojoj god da se zemlji nalazi, moram ga videti. Asante Kenya!