PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Posle dve utakmice Srbije na Svetskom prvenstvu u Danskoj, bojim se uvođenja u zaključak „ovo je realnost“. Sve je bilo dobro, ALI. U 120 minuta sa Crnom Gorom i Mađarskom videli smo dosta toga pozitivnog u igri, iako nam na saldu stoji samo jedan bod. Bilo je dobrih momenata i protiv Mađarica, ali na kraju onih -6, jedini je sudija. To što se nije puno očekivalo od ovih devojaka, ne znači sa druge strane, da će porazi, kakvi god oni bili, moći da zadovolje javnost. Ma, nije bitna javnost. Bitan je Rio. Između osećaja da smo zadovoljni viđenim i cilja sa kojim je krenula reprezentacija u Dansku, i dalje je most – pobeda.
I druga utakmica je pokazala niz dobrih rešenja u napadačkim akcijama, ali da bi se neko pobedio, neko mora i da iskoći. Dok je to Tomori odrađivala uz raspoložene golmanke kod Mađarica, u srpskim redovima, niko nije povukao kada je bilo najpotrebnije. Bez dnevnih junakinja pobeda, ne piše nam se dobro. Neko mora da preuzme odgovornost i pruži i više od onoga što trenutno može. Zato i služe velike utakmice da bi se veliki pokazali na delu.
Utakmica sa Danskom je u senci duela sa Japanom dan kasnije. Poraz od Danske bi i definitivno stavio teret moranja na pleća Boškovića i devojaka. To bi značilo da Srbija ni u kojoj varijanti ne može doći do olimpijskih kvalifikacija plasmanom od devetog do šesnaestog mesta (10. kao poslednji voz za Rio). Sa jednim bodom u duelima sa Crnom Gorom, Mađarskom i Danskom, ta solucija otpada. Znači, mora se u četvrtfinale.
A do četvrtfinala vode tri pobede. Japan je potencijalna nagazna mina. Odlične su bile protiv Crnogorki, da se Adžićeve cure nisu onako dobro vraćale u fazu odbrane nakon smušenosti japanskim presingom u prvom poluvremenu, da nemaju iza sebe godine i godine mečeva pod pritiskom u Ligi šampiona, svašta je moglo da bude.
Japan, Tunis i osmina finala. Do Rija vodi tri od tri. No, hajmo prvo Danska.
