KOLUMNA: Crno-beli svet u Skoplju

Ko bi mogao da smisli orkestar za svadbe i sahrane osim čoveka sa naših prostora? Tako to obično biva kod nas. Od vrha do dna, nema usputnih stanica. I dok je Skoplje na rukometnoj karti Evrope prošle godine svetlelo kao „Alijans Arena“, čas crveno, čas plavo, zbunjujući  sve koji su odavno prestali da se plaše dolazeći da gostuju na Ex-Yu teritoriji, ova nedelja je obojena u crno-belo.

Crno. Magla koja se spustila na „Autokomandu“, dobiće svoj zaključak uskoro, ali dani totalne neizvesnosti  koju prouzrokuju šture informacije koje iscure iz baze Metalurga, nepovratno će uniziti ugled makedonskog šampiona. Godinama je Metalurg bio ispred svih u PR aktivnostima, gotovo bez greške komunicirao sa javnošću, držao lekciju svom najljućem rivalu Vardaru, pokazivao svima u regionu kako treba, zauvzrat dobio armiju vernih navijača, što je po mnogo čemu, incident u rukometnom svetu, ali je u prethodnih par dana žestoko podbacio.

Razume se, teško, kada je novac problem, govoriti o „hendlovanju“ javnosti. Već pomenuta magla, međutim, zamagljuje pogled i onima koji kupuju karte stiskajući se u redovima, a sokoli jahače magle, one koji u njoj najbolje funkcionišu.

Teško je govoriti i „Minčo, daj pare“, kao da se govori o konfetama, a ne milion evra godišnje. Teže je, čini se, sve građeno godinama pod noge baciti…

Metalurg se izgradio kao brend. Njegovi rezultati više nisu iznenađenje, tim sa „Autokomande“, odavno nije mali. Postao je rukometna veličina. Postao je potreba prosečnog sportskog konzumenta iz bilo kog dela Makedonije da dolazi, nešto što je raduje i nešto čime se ljudi ponose. Nešto što intrigira sve rukometne ljude. Nešto što je inspirisalo konkurenciju i podizalo lestvicu.

Činilo se, a da ne mračimo, i dalje se čini, da je baš ovog leta napravljen „next step“, da su na Autokomandu pohrili neki igrači, i ispod cene, jer znaju da će dobro raditi, da će napredovati i da će ih ljudi u hali i izvan nje nositi na rukama. Autokomanda je postalo ta željena destinacija. Tranzicija je počela, stigla je plejada klinaca koji mogu da budu vrhunski igrači i koja bi trebala bezbolno da naslede momke koji su u prethodne dve godine donele Metalurgu borbu za F4. Trebala je da donese jeftinije, a u krajnjoj liniji – kvalitetnije. Nova energija sa manje ulaganja. Činilo se (čini se) da je to vrhunska ideja, uz punu halu i sve ono što bi marketing tim kluba uradio kao nadogradnju.

Nagađati  i praviti teorije zavere, možemo do sutra. A sutra je novi dan, koji može doneti rešenje zagonetke. Nadamo se u korist rukometa.

Belo. Nedelja Vardara – iz snova, medeni mesec, pre ulaska u novi dom – SC „Jane Sandanski“. Samsonenkova era posle godinu dana dobila je obrise nečeg velikog. Ruski magnat se upisao u istoriju sporta, grada i države. Vardar je startovao pobedom u Celju sa Šterbikom u glavnoj ulozi, a odmah zatim, dirljivo se oprostio od hale Kale. To je stvarno bio bastion, iako su igrači do pre par godina cepali dlanove na zarđale eksere na ogradi terena. Nema veze. Mračna, nikada neuklopljena u prirodni ambijent, ali hala sa dušom. Stigao je i Veselin Vujović sa Zagrebom, tek da se pokaže da Makedonci kada vole, vole. Stižu i Medvedi za vikend, otvara se sportska lepotica.  Lepo je biti navijač Vardara ovih dana. Lepo je gledati i sa strane sve to.

Crno i belo. Za narednu nedelju, bilo bi lepo čuti da se mir vratio u „Autokomandu“. Najlošiji scenario bio bi težak udarac za makedonski rukomet. To valjda nikome nije u interesu?