PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
„Ne volim jesen, ne volim kada pada lišće zlatno“, jedna je od najlepših narodnih pesama, draga svima nama koji bio još malo sunca i letnje dangubice, mnogima, ali ne i Nikoli Markoviću. Pančevcu koji je proteklog leta sa tri nedelje zakašnjenja u procesu priprema seo na klupu srpskog šampiona, novosadske Vojvodine, oktobar nije mesec za umiranje, već vreme kada postiže ono u šta niko ne veruje. U subotu 10. oktobra Vojvodina je savladala slovački Tatran 27:19 u Prešovu za prvu pobedu jedne srpske ekipe na gostovanju u EHF Ligi šampiona u XXI veku (samo je Partizan davne 2003. godine otkinuo bod Pruleu na gostovanju u Ljubljani).
Gotovo u isti dan, 11 godina ranije, bez loknica i sedih, junoša na trenerskoj klupi, Nikola Marković, devetog oktobra 2004, vodio je na „Banjici“ Crvenu zvezdu do pobede nad aktuelnim prvakom Evrope, Celje Pivovarnom Laško 33:32. Ekipu koju su vodili Rutenka, Zorman i Kokšarov, u njihovom prvom zvaničnom meču u Evropi nakon osvajanja pehara protiv Flensburga u maju, porazila je grupa mladića u crveno-belim dresovima sa trenerom početnikom na klupi. Slavilo se, uprava se zalivala šampanjcem u loži, Rastko Stojković i Nikola Manojlović su se za ovakav skalp častili tompusima, Petar Nenadić je dobio nadimak Petar Pan, Darko Stanić najavio svetu kakav se rodio u Mojkovcu…
Svi su krenuli svojim putem, jedino je čovek kome buran temperament zameraju, krenuo stranputicom. Sa 33 godine je dobio šansu da vodi tim u EHF Ligi šampiona, ali je zanat, ipak, morao da peče u Pančevu, Jabuci, Brčkom, Čačku, Nišu, Živinicama, da bi se deset godina kasnije vratio u orbitu, nešto smireniji (iako ptice i dalje izlaze iz svojih skrivenih budžaka po krovovima dvorana od njegovog volumena) i mnogo iskusniji.
Sezona u kaćkom Jugoviću mu je dala krila, kao i njegovim tićima, koji su odigrali iznad očekivanja, i u jednom trenutku pretili da se upuste u borbu za SEHA ligu. Stigao je i podsticaj u vidu trenerske palice u kadetskoj reprezentaciji 1996, generacije o koju nije bilo otimanja, kao oko nekih ranijih i kasnijih, koje su predodređene da od trenera naprave pobednike. Na SP u Rusiji, uradio je ono što je i obećao. Plasirao se u osminu finala, savladao Koreju i Poljsku, tek da naznači da i sa generacijama od kojih srpski rukometni svet ništa ne očekuje, može da se zagolica mašta.
Prešao je most i obukao trenerku najvećeg rivala. Odlazak Elezovića, Kocića, dolazak u ekipu desetak dana pred start sezone zbog obaveza sa reprezentacijom, sve to nije spominjao, da bi posle Medveda i Prešova, i definitivno, otišlo „ad-akta“.
Ako se na kraju kalendarske godine bude podvlačila crta o tome koji je trener svoje ekipe iz tačke A pogurao do tačke B, teško da će iko moći da mu stane na crtu. Onu od koje je bio daleko kao Vojvodina od evropskog rukometa do pre samo par godina.
Za razliku od prve, izvesno je da će „glasni momak sa Tamiša“ posle ove, druge oktobarske revolucije – ostati na nogama.
1 komentar
Covek je majstor, imao sam priliku da se uverim u to