Balkan-Handball.com

KOLUMNA: „KAĆA, POBIJEDILI SMO!“

PIŠE: Žika Bogdanović

Pucalo je nebo ispred prvog zatvora u istoriji rukometa, hotela Scandic u Koldingu. Ćana bez mana, Ćamila Mičijević, devojka koja je probudila ženski hrvatski rukomet svojom harizmom i ludorijama, vikala je raširenih ruku izlazeći iz autobusa ispod onog parčeta neba od autobusa do kliznih vrata na kojima je pisalo „red zone“. Čulo se do Kopenhagena, bilo je negde oko 23:00, posle pobede nad Holandijom.

Nije joj mogao ništa ni rigidni član obezbeđenja „babla“, kome se sav posao ogledao u tome da igračicama i stručnom štabu onemogući da udahnu i to malo vazduha u ona dva-tri minuta dnevno napolju dok ulaze ili izlaze iz autobusa ispred hotela, obilazeći ih kao predstavnik logora upozoravajući svakoga kome je maska skliznula ispod nosa.

„Mask over your nose“

U euforiji, Ćana ga je elegantno sa svojih 194cm i rukama do drugog sprata kao vetrenjača zakačila onom kartončinom dobijenom za najbolju igračicu utakmice, tako da je branilac danske države od virusa, koga smo došli da širimo nesposobni da shvatimo veličinu i žrtvu danske duše i novčanika zadebljanog od ugovora sa TV2, morao da ustukne.

„Kaća, pobijedili smo“, čulo se još nekoliko puta, a bilo je upućeno Ćaninoj drugarici, Kaći Tomašević.

I stvarno, u truloj Danskoj, u izolaciji jedino što si mogao jeste da gledaš kroz prozor i vidiš da se reprezentacije smenjuju u dolascima i odlascima na treninge. Ovo Ćanina pohvala Katarini je zato dobila eho, neviđeni i simbolični. Nisu se vrata od „red zone“ još ni zatvorila, a znao sam da imam naslov.

Te noći je Hrvatska izborila glavnu fazu takmičenja na Evropskom prvenstvu, a igračice zakoračile u svet sporta iz anonimnosti, nepriznavanja i nipodaštavanja. Te noći je definitivno skinuto i prokletstvo iz Varaždina 2014. godine, kada se žurka pravila za Penezić, Tatari, Horvat i drugarice, a završila se i pre dolaska DJ-a. Jedna vrhunska generacija, tih godina kvalitetnija od srpske koja je samo 12 meseci ranije na krilima euforije i svega ušla u legendu osvajanjem srebra pred 20.000 ljudi u Beogradu, propustila je ogromnu šansu da na svom terenu uradi nešto slično i donese svom sportu reputaciju i status u hrvatskom sportu i društvu.

Posle toga kola su krenula nizbrdo neshvatljivom brzinom. U i oko reprezentacije svi su se razbežali, kao od kuge. Svi su želeli da zaborave tu traumu završenu sa EURO 2014 kao jednim izgubljenim događajem u Areni Zagreb punoj duhova, „sad ili nikad“ momenat.

Bio je neki letnji dan do podne, Omiš, Kamp Barselone i priča sa Nenadom Šoštarićem. Rad rukometnog trenera je rudarski posao. I kada jedan rudar preživi jamu u kojoj je kopao godinama i na kraju ga dočekaju aplauzom, to je ogromna satisfakcija i za sve ostale koji zaglavljeni u jamama imaju sve manje snage, kiseonika, a i svetlo im sve slabije žmirka sa onih šlemova.

Delovao je kao rezigniran čovek, svestan da u Hrvatskoj postoje dva sporta – muški rukomet i ženski rukomet u Savezu, medijima, glavama, svuda. Ali i ta rezigniranost je pokazivala da je reč o energiji i fanatičnosti koja krasi i mnoge njegove kolege, bez kojih bi ovaj sport bio odavno mrtav.

Niko pet para nije davao za njegov rad. Kada dođu neuspesi, kao sada,ovde, u Sloveniji ili negde treće, krene priča o sistemu, pa sam zato sistemski objavio deo intervjua u kome Šoka govori o tome da ih je Hrvatski olimpijski Odbor otkačio za učestvovanje na Mediteranskim Igrama u Taragoni. Toliko o nekoj velikoj priči od koje treba film praviti. Čovek je radio ispod radara.

„Kaća pobijedili smo“, definicija je sporta u njegovoj osnovi, jer ni danas, kao i pre 15 dana, kada uzmete papir, taj hrvatski sastav nema iskustvo i kvalitet u poređenju sa drugima. Papir ne razume alhemiju, atmosferu, družba, pesmu, galamu, tu dodatnu vrednost kada u timu 1+1 nisu 2, već 3,5,8, i to možda samo danas i sutra, a već prekosutra ne. Zato je sport takva strast, zato je najbliži mitu i legendi, jer neke stvari dolaze na naplatu kada im se najmanje nadaš, neke ne dođu nikada, valjda svima po zasluzi.

„Pobijedile su“ šta god uradile protiv Nemica. Naterale su mejn-strim medije da red korone preseku imenima svojim i namuče novinare opšte prakse koji su ih brzo ukalupili u svoj svet „heroina nacije“, „vidite šta je uradila“, „žena zmajeva“ i ostalih sranja koja traju do prvog poraza.

Naslađujem se na pomisao kako su ih samo namučile…

Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *