KOLUMNA: Lova, a ne ordenje…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Bože mili, čuda velikoga. Rukometaši prva vest u Dnevniku, stigli i do Njujorka, Pariza, Madrida. Svi oni mediji koji do juče nisu znali ni da srpski šampion Vojvodina igra u Ligi šampiona, sada znaju. Doduše, uredno se tragači za crnim i belim u našim životima, nisu setili ni da spomenu rezultat iz Porta, koji kao što pošteno reče predsednik kluba Milan Đukić, jeste jedini teroristički akt u celoj priči oko ludog Jordanca sa američkim pasošem.

Od -22 na obalama Atlantika do crvenog tepiha kod predsednika Republike u 48 sati. Pa, za takav medijski trik Niovosađana ni Noam Čomski ne bi našao definiciju. No, šalu na stranu, ludaka ima svuda oko nas, a najgore je da ih sretnete u čeličnoj ptici, gde ćete u najmanju ruku morati da sedite sa njima i molite Boga da vam cabin crew za seciranje plastičnog mesa doneti plastičan, a ne pravi nož.

Dok se istina bude otkrivala, a mediji svoju dnevnu potrebu za senzacijom prebacivali sa bicepsa Rastvorceva i tricepsa Mirkovića u rijaliti sferu međ’ „četvrtsvet“ i seksualne radnice, priča bi mogla da dobije i nastavak. Onaj pravi, o tretmanu, svrsishodnosti postojanja profesionalne rukometne priče u Srbiji, sportu koji nam donosi dodatnu vrednost, ako nam donosi (?), deci koju treba barem malo sačuvati od svakodnevnog pranja mozga, jer to su naša deca, a ne tuđa.

I sada ta naša deca znaju za tog ludog Jordanca sa bradom, videla su mu i sliku, a pojma nemaju ko je Milan Jovanović? Pa, neko dete iz Kruščića što sa 17 godina igra Ligu šampiona, i ako ga zdravlje posluži, biće veliki igrač. Ni brada mu još ne raste, a možda je u tome problem. Živimo u svetu hipstera i drvoseča. Ne možete ih više razlikovati.

Jednom od nekolicine kolega koji su me u nedelju zvali u želji da dođu do brojeva telefona rukometaša Vojvodine, predložio sam naslov „heroji – dekintosi“. Odgovorio mi je „Ma, pusti to. Koga to zanima?“. Terorizam, ludilo, teorije zavere, to prodaje novine. U pravu je čovek, donekle, svako svoju platu mora da zaradi.

Sport se ne prodaje. Rukomet, pogotovo. Dovoljno prisutan u narodu da se batrga, a dovoljno van mejnstrima fudbala i košarke, da je na veštačkim aparatima. Zato i svi klubovi Super lige ukupno imaju pola budžeta najbogatijeg košarkaškog kluba u Srbiji.

Rukomet proizvodi dodatnu vrednost, pa i lisice na rukama tog ludaka u Lufthanzi su dokaz za to. Međutim, nigde kao ovde, i kao u poslednjih 15 godina od kako su i poslednje mecene sišle sa scene, nema sluha za tako nešto. Zato, batalite ordenje, dajte malo love. Uvek je ima, samo je pitanje kome se daje.