KOLUMNA: Stojte Galije carske – Balkan-Handball.com
Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Stojte Galije carske

Više puta sam govorio o Kelnu kao o mestu rukometnog hodočašća upoređujući ga sa Mekom. Nespremnost da se zbog malo manje profita rukometu da neki drugi „vajb“ u nekom drugom gradu i zemlji, postavila je „Lankses Arenu“ za istorijsko mesto što se tiče svih nas. Šesta godina nečega čime rukomet može samo da se ponosi. Besprekoran događaj, možda malo „izlapeo“ za neke koji već par godina posećuju grad na Rajni, ali opet, ako vam je muka od „šou-a“, vatri koje vam prže nozdrve i obrve, skakutavih „entertejnera“ i pesmica lakih nota, tu je rukomet. Najbolji od najboljeg. Do 2020. godine, svako može da uštedi par stotina evra i da se nađe tamo gde se kao rukometni čovek osećate, ništa drugo nego – moćno!

Ima još jedna stvar sa tim Kelnom. Nikada ne znate ko će da pobedi. Pre dve godine su noseve kladioničarima trljali Duvnjak i otpisani iz Hamburga, prošle godine smo imali FLEnsation u režiji Ljube Vranješa. I sada, kada me pitaju, ko će osvojiti, osetim da zaplićem jezikom, ne od pijanstva, više od opekotina iz prethodnih godina.

Međutim, svaka kolumna bi trebala da ima stav, pa da ne odstupam ni ovoga puta. Jedina ekipa za koju se ne može reći da je neuspeh ako ne osvoji trofej u nedelju oko 20 časova jeste poljsko Kelce! „Važno je učestvovati“ je krilatica koja bi jedino mogla da se primeni kod Dušebajeva i njegovih momaka, iako se oni naravno neće složiti. Daleko od toga da se smeju potceniti, ima tamo Hercegovaca na kilo, a oni nisu baš ljudi od predaje. Ipak, oo bi bila prava KILCESATION.

Idemo dalje. Najveći favorit – Barselona. Lepo bi bilo videti Kiru Lazarova kako diže pehar EHF Lige šampiona po prvi put sa 35 godina, što bi bila prava kruna karijere, iako makedonski as izgleda kao princ sa dvadeset i nešto. Zaslužio je. Vukao je MK rukomet celu deceniju na svojim leđima, postao heroj, igrao za najveće klubove, gubio finala. Ova današnja Barselona teško da će imati drugu šansu i bolji momenat.

Nova generacija Kila i dalje nije na nivou one stare koja je 2013. godine sišla sa scene odlaskom Omejera, Narsisa, Alma i Ilića. Iako je roster možda i kvalitetniji nego što je bio – najveća muka, golman, ne dozvoljava mi da Duvnjaka, Vujina, Jihu i ekipu stavim u prvi plan. Sa druge strane, Keln je Kilov domaći teren, to zna svako je kročio ikada u Lankses Arenu ili barem pio pivo ispred čuvenog Doma.

Na kraju, Vesprem. Dođe nekako domaći tim s obzirom da smo ga gledali u SEHA ligi. Barsa i Kil su klubovi koji su dosanjali svoje snove, a Mađari imaju taj jedan. Prošle sezone im je okovao noge, bili su zeleni za Keln, videlo se to brzo u polufinalu sa Kilom. Ove, nema razloga, znaju gde dolaze, kakav pritisak ih očekuje u hali četiri put većoj od njihove. Što se mene tiče, tim Karlosa Ortege je najveća zagonetka.

I sada dosta o Kelnu. Nikada nisam verovao da će mi krajem maja jedna druga stvar prvo dolaziti na pamet kada kažem „rukomet“. Mislim, Ivano Balić. Kada krenem da slažem slogove i pokušavam da kažem nešto originalno na temu čoveka koga su svi zasipali svim mogućim epitetima u poslednjih 12 godina na svim rukometnim jezicima sveta, krenem od odgovara na pitanje – Kakav bi rukomet sport bio da se Ivano nije pojavio u njemu s kraja prošlog veka?

Odgovore možete ostaviti u komentarima.

Ne moram ići dalje. Ne sviđa mi se ono Mocart. Ivano je bio mnogo više. Otvorio je oči za mnogo šta što nismo ni sanjali da može biti rukomet. Naklon mu do poda zbog toga… zbog svega.

Petog juna nek stanu Galije carske…

One Comment

  1. Pingback: Nikola Karabatić pred start F4: Pritisak je normalna stvar | Balkan Handball

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *