KOLUMNA: „Tek sada počinje…“

Kada bih na najlakši, najprecizniji i najpošteniji način želeo da opišem kako se osećam – ova kolumna bi izgledala ovako – AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA…

Taj neko ko vrišti u meni, sklopio bi lap-top i legao da prikupi barem malo sna ovih dana.

San je, međutim, izgubio svaki smisao pred onim što živimo ove nedelje.

Je l’ to bila Norveška? Ko se nije uštinuo barem jedanput, taj rukometnu loptu nikada nije uhvatio…

Da se razumemo, ova pobeda će biti upamćena kao najveća, kao Saletove trojke, kao Stanićevo “ministarstvo odbrane” na tom istom mestu, kao Grbićevo “koga su oni mislili da bombarduju”, kao Gurovićeve bombe u Indijanopolisu (i one su pale u četvrtfinalu), SAMO I JEDINO AKO… svi znamo šta. Čekaju se pečat i potpis. Birajte šta ćete prvo.

Kada se gađamo floskulama o tome šta je vredno finala, a šta ne, onda je neviđen paradoks to što je onakva eksplozija energije samo čistila put ka zvezdama, ali ih nije i skidala sa neba.

A, do medalje ima još vode da protekne Savom i Dunavom. Niko to bolje ne zna od nas. Isti ovaj decembar, zima 2012, već smo bili savili vrat da je stavimo, a onda bili kažnjeni da učestvujemo u ceremoniji u kojoj ih drugi dobijaju. Mazohizam. U rukama je ostala ona “drvena”.

“Drvenu” poklonite drugome. Jednom je već dobro oplakana.

Svet nije video pobednika bez medalje, ni šampiona bez zlata. Sport je ono što volimo zbog toga što svaki novi dan briše tragove prethodnog. Nečiji kraj predstavlja početak nekog drugog. To tako ide u nedogled, pa iako još uvek svi tresemo glavama od sreće, u neverici rezonujući da je ime “svetski šampion” samo 120 minuta daleko, ništa još uvek nije osvojeno osim srca običnog sveta.

A običan svet danas piše “ da bi (vas) sve oženio”, da ste “carice”, “najlepše”, “najbolje”, “najjače” i sve tako. Čarolija slave u sportu uvek traje do prvog poraza. Slava je jedna magla, ova decembarska što se noćaš spušta po novobeogradskoj močvari oko “Kombank Arene”, a koja se raziđe, vrlo brzo i ne haje za one što u njoj vide smisao. Tak’i smo ljudi, ne treba nas za ozbiljno uzimati, ni kada hvalimo, ni kada pljujemo. Šampionu slava ne treba, sve dok u grudima i na grudima ima nešto.

Da “Niko nije nepobediv”, to smo videli protiv Norvežanki. Kladim se da večeras neki poljski novinar piše tu istu rečenicu i poručuje svojima – Verujte u svoje snove, možete vi protiv njih i protiv 20.000 njihovih! Utišajte ih i spustite na zemlju! Ima li slađe pobede? Ima li lepše muzike od tišine punih tribina?

Ne treba mu zameriti. Svako svoju borbu ima. Svakome medalja isto vredi. Oni je čekaju 56 godina, mi kao kraće, a čini mi se, čitavu večnost. Svi su gladni. I mi smo gladni, i tek moramo biti najgladniji na kugli zemaljskoj! Glad je inat, glad su bivši porazi i razočaranja. Glad su godine iza nas, ali glad je i poriv da se preživi i pobedi.  Upucali smo najveći plen, ali gozbe nema, već su nam za petama, traže nas, sada smo mi “trofej”. Nema druge, okreni se i pucaj.

Azija je naša, ali ostalo je još Evrope i Pan Amerike. Naš “Riziko” još uvek nije završen.

Ne zaboravite odakle smo krenuli.

Tek sada počinje…