KOLUMNA: Velika škola za velike stvari

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Gotovo je. Evropska bajka makedonskih klubova se završila i biće potrebno neko vreme da se svede – šta je bilo realno, a šta plod mašte. Poslednji vikend aprila, kao i prošle godine, doneo je jednu vrstu otrežnjenja za jedan tabor, odnosno, frustraciju za drugi, ali kada se podvuče crta – i jedni i drugi, i plavi i crveni, trebali bi da budu prezadovoljni učinjenim. Makedonija se ugravirala na rukometnoj koži Evrope i gotovo je sigurno, da je uz postojeće finansijske resurse i sveopšti efekat koji izazivaju rukometni klubovi kod običnog sveta, medija i sponzora, rukomet u zemlji gde „večno sunce sja“ ima svetlu budućnost.

Šta reći o porazu Vardara? Navijačke strasti prave teorije zavere, za čije postojanje uvek postoji promil verovatnoće, ali da je poslednji napad trajao duže, a za to je imalo vremena, da je postignut gol, svaka dalja priča bi nestala sa poslednjim sudijskim zviždukom. Nivo iskustva se meri i sa brojem „ovakvih“ utakmica kakva je bila ova sa Flensburgom. Kada želite nekoga da potučete do nogu, u toj trci, na kraju, osetite da su vama noge u blatu do kolena. To se desilo crveno-crnima. Želeli su „dečački“ da deklasiraju Flensburg, ali su ovi „skandi“ Ljube Vranješa ipak klasa više od onih iz Koldinga, koji su se uplašili od „Borisa Trajkovskog“ protiv Metalurga ili je ipak upravo Šveđanin srpskog porekla taj tas koji pravi razliku. Majstor.

U svemu tome, ne bi trebalo umanjivati saznanje da je u poslednjih pet sekundi F4 otišao u nepovrat. To mora da boli, prirodno je. Kakav god tim da Vardar stvori naredne sezone, koliko god „Šterbika“ da stigne u Skoplje, biće đavolski teško ponoviti ovaj rezultat – doći do toga da imaš napad u poslednjem napadu koji te vodi u Keln! Navijači sa ovih prostora su skloni tome da zanemaruju činjenicu da kapital, ali i znanje, stanuje u većoj meri negde drugde, i da svake godine, barem 10 takvih „Vardara“ želi da se vizira za „Lanxess Arenu“. Koliko god Sergej Samsonenko želeo i mogao da kupi vrhunskih igrača, tamo negde Kil prihoduje 300.000 eura od svake utakmice, Katarci mašu petro-dolarima po Parizu, a Bertus Servar vedri i oblači po Poljskoj. Duga je čekaonica, pa gledajte ko neće jesti kobasicu ispred „Lanxess Arene“. Gde su PSŽ, RNL, Hamburg, Kelce, svi oni su podjednako razočarani…

O Metalurgu koji smo videli tokom godine, možemo pričati samo u 50 prvih minuta protiv Kila u Skoplju. Sve ostalo nije baš za ponos tima sa „Autokomande“. Kao i prošle godine, tim Line Červara je bio „topovska hrana“ u četvrtfinalu. Kelce, pa Kil, pokazali su ipak da sve ima svoje granice. I dobro je da one postoje i dobro je da vas neko postavi na „svoje mesto“. Sa budžetom koji počinje sa cifrom 1, ipak je naučna fantastika da dođete do F4. Drugi meč u Kilu, već je bio priprema za dvomeč sa Vardarom, koji će odlučiti novog šampiona Makedonije.  To je novi fokus i to je legitimno, iako se više očekivalo od Metalurga u dvomeču sa „Zebrama“. Sve u svemu, oni kojima je Metalurg na srcu, mogu biti prezadovoljni, jer je ovaj tim krenuo iz „podruma“, kvalifikacija, sa dosta turbulencija prošlog leta, kada je otišlo puno igrača i gazio redom, i male i velike.

Imperativ vrhunskih rezultata ostaje fokus Metalurga, iako je „novčanik“ sada, čini se, u rukama Vardara. Plasmani juniora i kadeta na velika takmičenja su došli u „pet do 12“, kao poslednja šansa da se napravi, kakav-takav kontinuitet kada generacija Lazarova, Mojsovskog i Ristovskog siđe sa scene po završetku OI ciklusa. U toj odbrani kontinuiteta, Metalurg apsolutno prednjači u odnosu na konkurenciju i ta misija vredi više nego dva četvrtfinala EHF Lige šampiona, bez kojih opet, najbolja deca ne bi dolazila u rukomet. Na tom putu treba istrajati, jer konačno, plodove ovoga danas, treba ubirati u godinama koje slede. I kada Samsonenko i Jordanov budu prošlost jednog dana, i kada ne bude miliona i kamiona, neko će na terenu morati da drži makedonski rukomet. Kako će u „Autokomandi“ uspostaviti balans između vrhunskih rezultata i trke sa Vardarom sa jedne, i potrebe da veliki talenti poput Taleskog, Nelovskog i sličnih dobiju „ulaznicu za veliku scenu“ na vreme i postanu veliki igrači, to je pitanje svih pitanja za najuspešniji makedonski klub u poslednjih pet godina.

I Vardar i Metalurg bi trebalo da su prošli školu zlatnih dana Kometala, posle kojih je nastala „pustara“ za makedonski ženski rukomet, držan veštački na aparatima kratkotrajnom kupovinom škarta ruske, srpske ili neke druge poznatije rukometne selekcije. Ta titula Kometala deset godina posle, nažalost, ne vredi puno, jer u Makedoniji se na prste jedne ruke mogu nabrojati rukometašice vredne spomena. Izgleda da se to ne može desiti muškom rukometu, i to je najveće blago makedonske rukometne revolucije kako smo je nazvali.

I u celoj priči o sadašnjosti i budućnosti makedonskog rukometa, iz gomile komentara koji stižu svakodnevno na sajt, pojavi se i kletva kojom se priziva da avion sa rukometašima Vardara padne na letu za Nemačku…

Velike stvari u životu izazivaju burne emocije, ali nekada mogu da prerastu i u bolest. A kada obolite, onda je najbolje da prestane da gledate rukomet i da se lečite. Leči se, čoveče.

Vardar – Metalurg, Metalurg – Vardar, jedva čekam…