Vreme je ljudi! Ponovo, po ko zna koji put, a prvi. Ova naša rukometna centrifuga u kojoj se nalazimo godinama menjajući dvorane, gradove i države, dobija nove goste, neizgužvane košulje i nepoderane čarape, energiju koja daje dodatno ubrzanje, oči koje upijaju i usta koja ne postavljaju pitanja na početku.
Evropa je porasla! Sa 16 na 24, od igre Skandinavaca, malo Germana i divljih Balkanaca, do zabave u kojoj želi da učestvuju svi. I ništa bolje nije moglo da nam se desi, a desilo se u poslednji čas. Taman kada smo počeli da dižemo ruke od ideje da rukomet može da bude ono što sada nije, i da će večno biti podeljen na par država u kojima je profesionalni sport, još par u kojima služi za lečenje kompleksa iz drugih sportova i ostatak planete u kojoj se igra u školskim salama Povaške Bistrice sa četiri reda tribina, dobili smo neki odgovor da neko nešto želi pomeriti sa mrtve tačke.
Ne volim da titularim, niti da hvalim ljude sa dnevnicama, ali ovaj potez će biti nešto po čemu će vladavina Mihaela Viderera biti upamćena. Potez koji prepoznaje stvarnost, potrebe rukometa, daje ruku davljenicima i motiviše one države koje i pored ulaganja velika takmičenja ne bi videla nikada. Da je čovek spreman da se menja pokazao je pre par godina kada je promenio imidž i skinuo nekada prvi simbol muškosti iznad usana, a sa ovim je došlo i praćenje trendova iz drugih sportova. Nešto se pomera.
A Evropa je sve šarenolikija. Oni što su svu rukometnu pamet pokupili osamdesetih, i dalje su konsternirani na pomen Holandije koja je novi rukometni vladar. Pa, eto da vidimo i te muške Nizozemce pod novim svetlom. Ovaj „2020 apgrejd“ doneo nam je šansu da vidimo i letonskog džina Dainisa Krištopansa na najvećoj sceni, da aplaudiramo vetrenjačama Benjamina Burića, da dočekamo i te promene pravca Endija Šmida, da ispratimo sve te mlade Portugalce kada već Duartea nema, da proverimo koliko je napredovao ruski prospekt decenije Sergej Kasaratov i još mnogo toga.
Nemojte da vas zavarava ovih šest Ex-YU reprezentacija na EURO 2020. Većinski, region je tamo „drugi ešalon“, egzotika, više tradicija nego budućnost. Tako je, a navijamo da bude bolje dok pričamo kako jeste. Ko je bio spreman da se menja, on je i održao korak. Ostali će morati trokorakom da kupuju znanje, a početak je kada priznate da vam ono nedostaje.
Ali za to imamo 11 meseci godišnje. Ovaj mesec je rezervisan za one koji veruju u bajke. A početak samo što nije. Čim pročitate ovo, puknite prstima, zamislite želju i prepustite se. Ovo je naše vreme.
Neka je srećno svima koji slave!
