Kolumna Žike Bogdanovića: Jedno je ime za GOAT-a

Đoković – Nadal 22:22.

Nikola – Mikel 10:4.

Znam da nije uporedivo, ali što se mene tiče, za Nikolu Karabatića u svetu rukometa ne postoji poređenje. To radim ovako, rekreativno, za one koji su slabijeg pamćenja ili bi majstorstvo i karijeru nikad viđenu želeli da svedu na temu neisplaćenog tiketa.

Naša krv i francuski đak – najjača priča koja se rukometu desila.

Pripadam generaciji koja poštuje i pamti heroje osamdesetih, na majstorima devedesetih je odrastala i formirala se, a tek u dvehiljaditim u gledanje magične igre na 40×20 ubacila i dozu racia.

I u tim racio godinama pojavio se momak dve godine mlađi, koji nas je sve oduvao u svakom smislu. Cela ta srpsko-hrvatska porodična pozadina, ali na stranu to. Da je samo to, našli bi mu hiljadu Skandi i razni, kao što traže svakome sa ovih prostora.

Monstrum od igrača.

Vođa od čelika.

Nikada niko nije učestvovao u toliko najvećih titula na reprezentativnoj i klupskoj sceni.

Nikada niko nije imao takvu moć da uzme loptu u sekundama kada se odlučuje, skloni sve, kaže „ja ću“ i osvoji pehar.

Vođa najveće rukometne nacije svih vremena.

Niko nije trajao 20 godina na taj način od prvog velikog finala Monpeljea do ovog finala večeras.

Pojavljuju se razni koji bi da preuzmu njegovu ulogu. Svet ih traži, potrebni su mu, ali ne ide to baš tako.

Proći će generacije dok se ne pojavi.

Nikola Karabatić.

Nišlija. Trogirac. Francuz.

GOAT.