U lične istorije je teško proniknuti, pa ne znamo sa sigurnošću kada su se upoznali Lino Červar i Veselin Vujović? Za ovu priču i nije najvažniji momenat, ali recimo da je to moglo biti nekih osamdesetih, kada je „mali čovek iz Istre“ bio samo trener nekog Istraturista iz Umaga, sa kojim je krčio staze i bogaze drugoligaških YUGO terena, tražeći način da doaka jačima i ljudima u crnom, a veliki Veselin, širio rukometno bratstvo i jedinstvo, postajući planetarni sinomim za sport koji nas je toliko puta učinio srećnim.
Ko god da je mogao da pretpostavi da će decenijama kasnije taj lokalni profesor hrvatskog jezika iz Istre i taj veliki gorštak sa Cetinja izgraditi najveće trenersko rivalstvo nama najbliže u savremenom rukometu, sigurno bi mogao da dobije titulu proroka, ali takav se majci još nije rodio.
Koliko je samo decenija bila potrebno Lini da u trenerskom svetu dosegne ono što je Vuja napravio u igračkoj karijeri? Koliko mu je bilo potrebno da dobije šansu na velikoj sceni, onu koju veliki igrači dobiju kao „ala kard“, kao da im padne sa neba poput kiše čim okače patike o klin?
Njihove priče nisu iste, ali im je zajednički imenitelj da su posebni i da ih ne možete ni nacrtati, ni izmisliti.
I dok je Červarov put do te noći u Lisabonu trajao decenijama, Vujović je kao „pijani bogataš“, krčmio svoje zlatne godine, svoj Los Anđeles, i Madrid, i Šabac, i Cirih, sve dok ih nije iskrčmio gubeći posao snova u Siudad Realu – timu projektovanom da drma svetskim rukometom čitavu jednu deceniju, po sopstvenom priznanju – zbog gluposti.
A, onda je došao Tunis i ovaj dvojac se konačno pogledao oči u oči. Velika Červarova Hrvatska, u neverovatnom naletu posle Portugala i Atine, jedva je preživela Vujinu Srbiju i Crnu Goru u borbi za polufinale SP 2005. Da je uspeo, a sa onim što je imao u sastavu, to bi se zvalo senzacijom, pitanje je gde bi trenerski put odveo Veselina Vujovića. Gotovo sam siguran da je među svim velikim pobedama, upravo ta tuniška, pored besmrtnosti Olimpionika, Lini Červaru omogućila neverovatan kontinuitet uspeha još pet godina posle toga – za koji se mislilo do pre nekog vremena da je nešto sa čim se Hrvati rađaju, a januara 2017 već deluje kao čudo i tek će delovati – sa neke vremenske distance.
Rivalstvo je nastavljeno u Švajcarskoj naredne godine u jednom od najkontraverznijih mečeva o kome je mnogo priča ispričano, a onda je došla druga kuća za obojicu – MAKEDONIJA.
Poprilično sam uveren da bi nekom novinaru, koji bi im u miks zoni posle tog derbija u Tunisu doviknuo „Se gledame vo Kale za pet godina“, rekli u isti glas „Beži, bre, budalo“. Ali to je život. Putevi su im se ukrstili u zemlji gde „večno sunce sja“, gde će se uglavnom gledati preko nišana, a i više od toga u derbiju dva kluba za koja možda nisu ni znali da postoje u „ono vreme“. Taj derbi je sa njima izrastao u nešto više od igre.
U Makedoniju je prvi stigao Vujović. Ne znam da li mu je baš „gravče tavče“ bila prva odrednica za nju, čoveku koji je kao olimpijski i svetski pobednik doživeo da bude „pretepan“ u svojoj zemlji u Bitolju, zajedno sa svojim „vanzemaljcima“, u jednoj od antologijskih tuča jugoslovenskog sporta davne 1988. godine. Sve u svemu, u Makedoniji je doživeo drugu mladost. Ona mu je bila utočište posle svih trenerskih brodoloma, davala energiju i u krajnjoj liniji, vratila na put.
I Červar je osvajajući evropsko srebro u Vieni sa sve bananom u rukama odlazio u nepoznato. U svom maniru je karikirao o „radničkom klubu“ iz predgrađa, ali mu je, kakav god da je bio, dao crtu vrhunskog. Porasli su i Metalurg, i Vardar, sa svojim trenerima. Njihov ego, njihove aure, njihov pobednički mentalitet, sve to što im je zajedničko, dizali su makedonski rukomet, zaintrigirali ljude, ulazili u domove i onih kojima naš sport nije bio ni na kraj pameti. U jednoj rukometnoj provinciji kakva je Makedonija bila – jedan od drugog su izvlačili samo više i više.
Na terenu su igrala dva kluba, ali za ljude van Makedonije, daleko je važnije bilo ko će pobediti Lino ili Vuja? I taj makedonski derbi nije bio više isti odlaskom Vujoviću, a onda se i raspadom velikog Metalurga, i ta priča ugasila – a ona njihova – sa sve željom da se neko povuče za nos, otišla u legendu.
Zato i u ponedeljak dok budu igrali Makedonija i Slovenija, ostatak ljudi sa istom prošlošću na ovim našim nesrećnim prostorima, opredeljivaće se po tome da li su za Lina ili za Vuju.
Jer, s vremenom su od tih svojih susreta, prikrivene netrpeljivosti i zvaničnog poštovanja, stvorili jedan kult. Kult rukometnog čoveka ovih prostora sa svim karakteristikama našeg mentaliteta. Nesavršenog, ali našeg. Pobedničkog, i ludog, i tragičnog, i onog sa kojim vam nikada nije dosadno.
I nikada neće ni biti…
1 komentar
Жико Мајсторе!!!!