Norveška je poslednji put bez polufinala ostala 2018. godine. Francuskoj je ovo osmo polufinale na velikim takmičenjima u nizu. Holandija igra šesti put za medalju u 10 godina, a poslednja četiri prvenstva je završila odmah ispod crte na pozicijama pet i šest. Nemice su tu sa najmanjim adutima, iako su poslednjih šest takmičenja završile u TOP 8, a poslednji pravi neuspeh je bio to što ih je Srbija u Japanu oprostila od Olimpijskih igara u Tokiju. Dakle, svi su tu koji bi trebalo da budu i nema iznenađenja.
Norveška i Francuska na suv kvalitet, Holandija i Nemačka iz „čekaonice“ iskoristile Roterdam i Dortmund da naprave to što svaki domačin želi. Dankinje su završile kao pete posle pet uzastopnih medalja. Da li je momenat u kome je trebalo da uhvate Norvežanke na krivoj nozi i konačno osvoje to zlato u ovih par godina – prošao? Brazilke su od Šveđanki napravile najveće razočaranje turnira i vratile se u osam, gde su bile i u Parizu. Mađarice, opet, još uvek mogu da slave onu bronzanu medalju iz Beča prošle godine, kao nešto što je bilo iznad maksimuma. Na Svetskim prvenstvima nisu bile u TOP 8 još od Beograda 2013. godine, a to je realno dobar rezultat. Konačno, Crnogorke zatvaraju krug. Uradile su sve što su mogle, osvojie „zlatnu medalju“ plasmanom u četvrtfinale što reče Suzana Lazović. Nema se šta dodati, ni oduzeti. Svako, ko je realan, zna svoje mesto na rukometnoj mapi.
Vrhunski ženski rukomet je odličan sportski proizvod. Stil, igra, ponašanje Norvežanki daju vrhunskom sportu romantičarski filter, sve to u sive boje decembra. Ne vide se ni rane, ni ožiljci od operacija, ni majčinske brige. Silne, nasmejane, moćne, fokusirane. Osamnaest primljenih golova po utakmici do četvrtfinala govore o tome kakvu odgovornost imaju posle svih tih medalja i titula. Impresivno. Neshvatljivo za naše prostore, gde smo svi najjači i svako je legenda, kakav god napor napravio u životu i sportu.
Šta je rešenje za ovdašnje prilike?
Ko to zna, bio bi kandidat za Nobelovu nagradu.
Da je samo do vrhunskog kluba rešenje, Hrvatska ne bi osvajala Prezident Kup sa par „krštenih igračica“, a ima Podravku koja traje 30 godina u Ligi šampiona. Da je samo do baze, ne bi Crnogorke sa 50 rukometašica u državi i dve naturalizovane mogle da imaju takav kontinuitet, čak i sada kada to više nije „državna politika“. Da je samo do struke, valjda bi i ova inostrana rešenja slovenačko-norveško-španska donela taj eliksir života unazad četiri i po godine. Da je do popularnosti jednog sporta u zemlji, ne bi Makedonke bile peti ešalon i pored toliko pokušaja da se podignu iz mrtvih…
Dvanaesto mesto Srbije je uspeh. Uspeh u sportu je sve što nije neuspeh. Rezultat u skladu sa kvalitetom, mesto gore-dole u zavisnosti od gol razlike. Realnost ovog Pradesovog tima. Jasno je bilo od samog starta da će kontinuitet igara (pet jakih utakmica u nizu) biti jako teško održati u situaciji kada postoji poprilična razlika u kvalitetu igračica na određenim pozicijama. Skandinavke su, očekivano, pravile problem sa trčanjem, trebalo je to preživeti, ali posledice su bile vidljive. Španija je bila highlight sa onih poslednjih 15 minuta koje su pokazale da timski duh postoji, a Nemačka i Crna Gora povratak u sadašnjost sa dark filterom, izgubljene utakmice i pre nego započete. Svi ti napori i igra do poslednje sekunde sa Islandom i Farankama, očigledno su ostavile traga na ekipi da 48 sati kasnije tako izgleda. Ostaje osećaj da je moralo da bude bolje, ali opet je tu pitanje u gradaciji – koliko bolje? Svako to čita na svoj način.
Sva ta srdžba sa društvenih mreža dolazi sa pitanjem zašto se ekipa raspala protiv Crne Gore? Pre osam godina na SP 2017, sve je izgledalo savršeno, osvojena je grupa u Lajpcigu sa Nemačkom, Holandijom i Korejom, vratila se Lekić i ulazila u ritam posle povrede, ekipa je bila u prajmu što bi rekli klinci, a onda se otišlo na megdan Crnogorkama u Magdeburg i sve je nestalo već u uvodnih 15 minuta. Prethodnih deset dana savršenog rukometa nije postojalo u najvažnijoj utakmici nokaut faze. Taj znak pitanja je ostao da lebdi u vazduhu godinama.
Ono što je šira slika, jako je važno. Žreb za Srbiju na Svetskom prvenstvu 2025 je bio idealan, put do četvrtfinala bez osvajača medalja. Prva takmičenja selektora po tradiciji (Bregar, Obradović, Đurić, Bošković) uvek su donosila jednu dobru energiju u i oko tima i rezultat na maksimumu. Dolazak Andree Lekić kao menadžera reprezentacije, okupljanje te generacije u stručnom štabu, povratak Krpež i Cvijić, sve što je moglo od preduslova da se desi, stvorilo se. Jasna je bila namera da se odmah napravi rezultat i napredak u odnosu na prethodne tri frustrirajuće godine bez preteranog gledanja u budućnost. Taj neki sanjani udarac je izostao, to iskakanje iz box-a koje bi pokrenulo neku lavinu u domaćem rukometu pred 650.000 TV gledalaca na RTS-u (prosek glavne faze) i ko zna koliko još na Areni. Dvanaesta mesta nisu triger u srpskom sportu. Možda postanu, jer su medalje sve ređe, ali još uvek nismo došli do tog stanja svesti. Taj efekat nismo dobili.
I ostaje pitanje, šta sada? Najteže moguće pitanje, malo i filozofsko, malo retoričko, bez spasilaca iz rubrike „mikrofon je vaš“ koja je decenijama bila popularna. Koji nam je domet bez Dragane Cvijić, koga bismo pobedili na ovom prvenstvu? Da li ćemo stvarati, a ne sklapati reprezentaciju ako smo svesni da velike stvari nisu iza ugla? Da li je vreme i kako će se raditi dopuna sastava koji je imao realno dve igračice u ranim dvadesetim sa nekom mini minutažom? Jesmo li spremni da sagledamo nedostatke i priznamo da nemamo više vremena, ni prava na zablude? Da li je olimpijski ciklus Brizbejn 2032 započet na dortmundskom aerodromu?
Kao društvo patimo od nedostatka autoriteta. Andreu treba podržati bez „ako“ i „ali“. Moramo da stanemo iza nekoga, da mu damo vreme i prostor da radi onako misli da treba, da ima pravo na grešku. Neko lajkom, ja kolumnom, svako na svoj način i u svom domenu. Svi su svesni ili nisu koliko devojčica imamo u rukometu, gde nam deca treniraju po Beogradu u kome je rukomet statistička greška, da se klubovi gase (u Srbiji je od korone 20% manje ženskih klubova u ligama), da treneri odustaju zbog nemaštine, da ne postoji papir koji pokazuje faktičko stanje u kome se nalazimo. Razvoj, strategija, manifest. Sve to da bi dali odgovor na pitanje, zašto bi neko iz TikTok generacije uopšte želeo da ostavlja ligamente i kosti u nečemu što je nepopularno i nevidljivo? Reprezentacija je vrh ledenog brega, jagodica na torti, a sve je ovo put do tog dresa.
A bez da popišemo rukomet kao da radimo inventuru u kafani, vidimo gde curi, ko je glavni kuvar, ko nas pokrada, a ko prodaje najbolje, nemamo šanse.
U svetu gde ljudi znaju šta će raditi za deset godina, samo gubimo vreme.
1 komentar
Lajk!