Balkan-Handball.com

ROĐENDANSKA! Trinaest nam je godina!

Negde oko 20 časova na današnji dan pre 13 godina,posle celodnevnog testiranja „dreamviewera“ u stanu jednog priučenog dizajnera u Žarkovu, rodio se Balkan-Handball.com. Internet, rukomet na Webu i jugoslovenski prostor spojeno u jedno, delovali su kao nemoguća misija ili rečitije pokušaj perverzije jednog 24-godišnjeg „wanna-be“ novinara inficiranog rukometom od rođenja.

I danas se dobro sećam komentara prijatelja, drugova i poznanika koji su odluku da zamenim „siguran lebac“ komercijaliste i pokrenem nešto osuđeno na neuspeh, gledali sa čuđenjem, osuđivanjem i stavom „je..š budalu“.

Iza sebe sam imao 10 godina igranja rukometa, dijagnozu deteta čija su oba roditelja bila rukometaši i koji i danas od 17 prenosa na Areni Sport nedeljno odgledaju 18, diplomski rad o RK Celje Pivovarna Laško u godini osvajanja Lige šampiona (2004), završenu višu trenersku školu na beogradskom DIF-u za koju je posle rečeno da je „kurs za vatrogasca“, godinu dana animacije i naplate članarina u ulozi beogradskog trenera mlađih kategorija, dva meseca volontiranja u ozbiljnoj redakciji i još nešto kao urednik sajta jednog kluba „na hlebu i vodi“. Da, tu je bilo i 200 evra pozajmljenih i nikada vraćenih za prvu verziju sajta, prijateljstvo iz detinjstva sa jednim reprezentativcem i drugarstva sa nekolicinom igrača Super lige.

To je bio početni kapital Balkan-Handball.com 23.marta 2007. godine.

Ukratko, tražio sam intenzivno ono što želim da „budem kada porastem“.

Ispred sebe sam imao razne granice, „ko si ti?“ momenat, internet u povoju, neistražena polja, nepoznavanje ljudi i procesa, sumnje i ozbiljnu besparicu koja je trajala godinama.

Na tom putu me je godinama pratila Zoka, koja je bojila sajt na svoj način. Hvala Bogu, tako je i danas. Posle je tu bilo i drugih ljudi, sa manjim ili većim razumevanjem jezika, energije i filozofije Balkan-Handball-a. I danas su tu neke nove, mlađe novinarske snage. Hvala svim saradnicima, Kristini, Marku, Stefanu, Urošu i mnogima koji su bili deo Balkan-Handball-a, kolumnistima…

Za mene je novinarstvo uvek bilo jednako rukomet. Tu nije bilo kompromisa. Svesno sam gurao jugoslovensku ideju znajući da će se ljudi zbližiti. Ni tu nije bilo kompromisa. I zato sam tokom godina često bio i „četnik“ i „ustaša“ i „onaj što prodaje ajvar“. Znam da sam izgurao svoje. I da nema pandana Balkan-Handball-u na tom polju, nigde, ni u čemu na medijskom nebu.

Da li sam zadovoljan kada se osvrnem iza sebe? Iskreno, stvari koje sam doživeo nisam ni sanjao. Nisam znao da postoje. U toj meri je sve proživljeno bilo intenzivno i koloritno, da sa ovim tekstom prestanem da se bavim rukometnim novinarstvom, mislim da mi ne bi nedostajala, ni tastatura, ni putovanja, ni male i velike tajne koje nosim i koje su suština novinarstva, ni stvari koje život znače. Svi ti ljudi koji žele da ti povere nešto, da tebi kažu ono što pred drugima neće, svi pozitivni i negativni komentari, sav taj napabirčeni dopamin, sećanje na dogodovštine sa raznim glavama na raznim meridijanima, čini mi se, mogao bih da trošim narednih 20 godina čuvajući ovce.

Balkan-Handball.com je četvrti najstariji rukometni sajt na svetu. Opstali su samo nemački handball-world koga na dnevnom nivou čuva 100 PR-ova nemačkih klubova, po pet novinara i tri urednika u jednoj smeni, francuska „statistička baza“ Handzone sa tržištem od 100 miliona ljudi, odnosno, danski europamester koji je deo mreže sportskih sajtova sa preko 30 saradnika. Ostali su stali, nestali. Misli(te)m o tome.

Neki prijatelji i dalje misle da se igram, da je ovo neka zajebancija. Svi oni koji su skupili „petlju“ da pišu u prvom licu znaju koliko je to, u stvari, teško. Bilo je tokom svih ovih godina raznih junaka koji su probali, pa mi onda stiskali ruku. U pravu su, međutim, za jednu stvar. Igram se. Dođe dan kada sam toliko zahvalan, ne znam ni sam kome sve, što sam stvorio jedan svet samo za sebe.

Ali često i kriziram, i to delim sa svojim okruženjem koje me opet većinski ne razume.

„Boli te uvo, putuješ, radiš ono što voliš.“ U pravu su, ali uvek treba staviti kamen u cipelu, da žulja.

Šta ako želim nešto drugo da radim? Šta ako nestane struje, ako ugase internet? Sve ono što si radio, nestane za sekund. Šta sada? Kako deci da objasnim na šta im je otac straćio život? Da li je uradio nešto veliko? Da li je lečio ljude? Da li je proizveo nešto bez čega se ne može ili će iza njega ostati samo hrpa od 30.000 linkova koje će neko jednog dana samo izbrisati u sekundi?

Valjda je to normalno preispitivanje za čoveka u ovim godinama. Kome treba rukomet danas? I ovaj tekst je pisanje u ogledalu. Način da se trenutak otrgne od zaborava. Hajde glavu da sačuvamo. Zato ova godišnjica nema ni boju, ni ukus, osim što simbolično podseća u kakvom vremenu živimo.

A stidljivo verujem da bez Balkan-Handball-a, život mnogih od vas ne bi bio isti. Da ne verujem, sve ovo ne bi imalo smisla.

2 Comments

  1. D

    24/03/2020 at 10:06

    Sretan rođendan!
    I nakon 13 godina gotovo svakodnevno, nekad i više puta, klik na balkan-handball.com, dio je i mojeg života!
    Veliki pozdrav iz Zagreba!
    Boško

  2. Niko

    24/03/2020 at 12:32

    Iskrene cestitke i zelja da nastavite i dalje
    Bili mi saglasni ili ne sa vama vazno je da se ima prava informacija
    Jos jednom bravo i sretno

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *